Прочитај ми чланакСвојом политиком жигосања оних који су против НАТО-а као експонената руске политике, НАТО ће успети у подухвату који многима за много година није успео — да против себе уједини сва три народа.
Чувени српски књижевни критичар Борислав Михаиловић Михиз описао је у својој „Аутобиографији о другима“ искуство које је имао као студент. Пошто је на партијским састанцима на универзитету постављао „незгодна питања“, у једном тренутку устао је један студент који га је оптужио да је током рата сарађивао са непријатељем. Слично је било на европским факултетима током шездесетих. Чим се неко не би сложио са, у то време међу студентима владајућим екстремно левичарским мејнстримом, група би устала, уперила прстом у дисидента и викала: „Реакција!“.
Овај опробани рецепт за дискредитацију противника данас на Балкану, све више користи и НАТО, само што уместо „реакција“, узвикују — „Русија!“. Тако у угледном америчком спољнополитичком часопису „Форин аферс“, извесни Јасмин Мујановић жигоше председника РС Милорада Додика и председника у Председништву БиХ из редова хрватског народа Драгана Човића да су експоненти руске политике која за циљ има држање БиХ изван НАТО-а и ЕУ.
Формирање владе Зорана Заева у Македонији и приступање Црне Горе НАТО-у добре су вести за стабилност на Западном Балкану, каже Мујановић, али и велики ударци за руске аспирације у региону. Москва је активно спречавала, како Мујановић каже, прозападну транзицију Македоније и Црне Горе, често на драматичан и насилан начин, а сада јој је у центру пажње срце Балкана — БиХ. И тако су Додик и Човић од Мујановића зарадили дангу „руских људи“.
НАТО на Балкану наступа по комунистичком принципу: ко није с нама, тај је против нас, објашњава бањалучки аналитичар Анђелко Козомара.
„То је њихова логика. Чим ниси за НАТО, ти си русофил. Не дозвољавају да мали народи буду неутрални, да мисле својом главом, да желе да буду оно што јесу, да буду мали али слободни и да сами одлучују о својој судбини. Није спорно да је Додик више пута јавно рекао да је против уласка у НАТО због лошег искуства које је српски народ имао са том алијансом, а петљање Човића у русофиле заиста је изненађење зато што је Драган Човић пре два дана рекао да ће БиХ ући у НАТО и да то нико неће моћи да спречи, па чак ни Милорад Додик“, каже Козомара.
Процене релевантних агенција за испитивање јавног мњења у БиХ говоре да је више од половине свих грађана (и Срба, и Хрвата, и Бошњака) БиХ против уласка у НАТО, док је против уласка у НАТО више од 70 одсто Срба.
„Без обзира на то што је присутан овде кроз јединице у оквиру СФОР-а, НАТО није омиљено удружење за грађане БиХ. НАТО вештачки изазива нерасположење код грађана аутоматски их проглашавајући присталицама оне друге светске силе, Русије. То није тачно, јер искуства нам говоре да, када бисмо правили анкете о томе ко је за Русију, проценат у друга два народа, Бошњака и Хрвата, не би био као што је против НАТО-а“, каже Козомара.
Оптужба да је онај ко се противи уласку БиХ у НАТО русофил може да има негативне последице по грађане БиХ и по БиХ као државу у целини, додаје Козомара. Покушај насилног отимања најатрактивније војне имовине од РС и да се она упише на име војске БиХ, која, како Козомара каже, само формално постоји, а ако би БиХ приступила НАТО-у, та би имовина постала власништво Алијансе, говори да НАТО у БиХ има одређене стратешке интересе.
Шта би се догодило када би НАТО на отетој војној имовини поставио ракетне системе који би угрожавали земље које су у стању да се супротставе Северноатлантској алијанси, пита се Козомара.
„Ово је врло незгодан, можда чак и опасан тренутак подела који народе ове државе тера на још веће јединство, на можда неки заједнички, колективни отпор таквој, засад само вербалној политици НАТО-а“, закључује Козомара.
Дакле, НАТО својом политиком жигосања кроз перо Јасмина Мујановића, може да постигне оно што дуго, још од Другог светског рата није успело никоме у БиХ — да уједини три народа у борби против заједничког непријатеља, што му никако није у интересу. Завади, па владај, та латинска пословица одувек је мото Запада када је Балкан у питању.
Међутим, када већ помињемо старе Латине, можда би НАТО на Балкану имао више успеха када би се држао девизе Јулија Цезара, коју је Милош Црњански често цитирао. Цезаров противник у грађанском рату, Помпеј, говорио је и понашао се као НАТО — ко није са нама, тај против нас. Цезар је говорио ко није против нас, тај је са нама. И победио је.
