Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.

Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.

У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.

О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.

Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.

Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.

Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).

У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви, вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..

Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:

“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)

Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до Другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано „Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!“ што у преводу значи „Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата“. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.

У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.

Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:

“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”

Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:

“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”

Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.

О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”

У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..

Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”

Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!

Напомене:

Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).

Филм је посвећен свим жртвама усташког геноцида 1941-45. Да се никада не заборави!!!

(magacin.org)

Ознаке: Аустроугарска, злочини, немци, Хрвати