Прочитај ми чланак
Од најнижих класа па све до највећих западних олигарха, сви о Русији говоре као о држави које се треба плашити.
Западни медији упорно понављају како нешто није у реду са Русијом и како је за све то крив Владимир Путин. Управо ту Запад греши по питању Русије.
Путинова популарност у његовој домовини је стварна и није вештачки успостављена. Руси воле и поштују свог председника управо због његових схватања и дела.
Када је Запад подржао илегалну промену режима у Украјини прошле године, све је одрађено у име „избора цивилизације“. То је веома интересантна фраза. Западни постмодерни „избор цивилизације“ нема много везе са вредностима. То је заправо пракса која се користи ради хегемоније и потчињавања било које државе која се опире. Русија се опире.
Западно диктаторско вођство скрива своју мисију хегемоније и потчињавања под изговором демократије, равноправности полова, равноправности сексуалне оријентације и двосмислене дефиниције универзалних права. То је постмодерни приступ спољној политици и никако није случајан.
Русија се строго противи таквом приступу и треба то да чини. Постоје многи очигледни разлози за то. Западна постмодерна парадигма спољне политике је неверовато лицемерна и контрадикторна.
Да ли Вашингтон и Брисел позивају на санкције против Саудијске Арабије због њиховог варварског обичаја обезглављивања (као што то чини ИСИС)? Наравно да не.
Да ли Вашингтон и Брисел захтевају поштовање права хомосексуалаца у Сирији, Авганистану и Ираку? Наравно да не.
Да ли Запад поштује демократске жеље Палестинаца, Либанаца и Новоруса у Украјини? Наравно да не.
Да ли Вашингтон и Брисел раде нешто значајно како би окончали окупацију Израела и крађу арапске земље? Наравно да не.
Да ли Вашингтон и Брисел поштују легитимност демократски изабраних власти? Листа преврата које је организовао Запад од Другог светског рата је предугачка да би се набрајала. Довољно је рећи да се последња исценирана промена режима догодила у Кијеву у фебруару прошле године.
Толико о вредностима и позивима на „избор цивилизације“.
Руска политичка елита и велика већина Руса посматрају политику и спољну политику на веома другачији начин. Из перспективе Кремља, оно што недостаје у приступу спољној политици Запада јесу услови суверенитета, самоопредељења и међународног закона. Заправо, постмодерна агенда Вашингтона негира правичност свих држава чији им се суверенитет и права не допадају. Беспотребно је рећи да је Русија једна од њих.
Шта то заправо значи? Уколико се неко не понаша према правилима Вашингтона, тај неко ће сносити последице. Све се своди на претње, застрашивање и декларацију о употреби силе уколико буде „неопходно“. Преговори и компромис не долазе у обзир.
То је велики проблем за државе као што је Русија, које имају „модерна“, али не и „постмодерна“ схватања. Када Запад прети Русији, не декларише се никакво конкретно деловање. Само се на сав глас наводи да ће бити последица. Заправо, Русија се само понаша рационално. Тако је било откад је времена.
Овакав приступ доводи Запад у хистерију. Иста та хистерија пре или касније прераста у војну агресију (која није нимало наивна). Запад је постао зависан од хистерије и агресије. Кријући се иза својих „вредности“, Вашингтон и његови пријатељи у Бриселу захтевају потпуну предају правих или замишљених противника. Дипломатија и преговарање нису део овакве постмодерне агенде спољне политике.
Нико не би требало да буде изненађен што државе попут Русије (али и Ирана и Сирије) преферирају старомодни приступ спољној политици: самопоуздање, суверенитет, самоопредељење и међународни закон. Западни приступ с „вредностима“ се показао као замка за слабе и наивне. Није ни чудо што многи у Русији данас не верују Западу и његовим лажима.
Петер Лавелле (РТ)
Wебтрибуне.рс
