Прочитај ми чланак"Док се Сједињене Америчке Државе и Европска унија понашају дезоријентисано, цео регион југоистока Европе ће пловити мутним водама. Већина држава ће се пришлепати Западу, али ће држати опције отвореним. Било би будаласто од Путина да само посматра и не користи ситуацију", пише у својој анализи о политичкој ситуацији на југоистоку Европе амерички лист "Американ интерест".
Како пише амерички лист, утицај Русије на Балкан је био видљив и пре али и након украјинске кризе, док је раст војне моћи Русије оставио последице на положаје НАТО пакта и његове чланице на обалама Црног мора. Руске нафтне компаније играју велику улогу у региону, а култ Владимира Путина и прослава опоравка Русије и даље пуни насловнице светских медија.
Русија тако ствара притисак на Америку и Европу, које је амерички лист окарактерисао као гаранте мира у региону, због чега долази до јаког ривалства којем се не види крај. Москва, сматра аутор, није у позицији да прошири Евроазијску економску унију прихватањем чланица као што су Србија, Република Српска или Македонија, а чак и њени најближи савезници економски гравитирају ка Европској унији и сарадњи са НАТО. Зато Русија усавршава своје вештине ремећења без жеље да успостави хегемонију.
Током 19. и почетком 20. века Русија је имала велики утицај над Балаканом у поређењу са данашњицом, међутим никада није била економски фактор. Данас међутим њене енергетске фирме представљају знатно ефектнију алатку, било да се ради о гасоводу „Јужни ток“, или санкцијама Турској из 2015. године, економија игра кључну улогу у руским односима са југоистоком Европе.
На Балкану Русија нема намеру да успостави ново политичко уређење или империју, а њен једини циљ је да поткопа институције које је поставио Запад и у томе није сама, пише амерички лист. Поједини сарадници Русије не тако давно важили су за прозападне људе, попут Милорада Додика, Николе Груевског или Реџепа Тајипа Ердогана. Други су направили супротан искорак и окренули се Западу, попут Мила Ђукановића у Црној Гори.
Руски отисак у југоисточној Европи постао је видљивији након сукоба Москве и Вашингтона, и Русија је спремна да изазове Америку и њене савезнике на овом простору. Најјачи утицај осећа се у источним чланицама ЕУ, али је и војна интервенција у Сирији продубила њен утицај на Блиском истоку. Обамина администрација означила је Русију као регионалну силу у опадању, али њени циљеви данас су већи од совјетске ере. Посткомунистичке земље Европе су очигледан избор као и бивша Југославија, али и Турска. Међутим, нису све промене дело руског утицаја, пише „Американ инретест“, већ и продукт „унутрашњих болести“ како их је аутор окарактерисао, које су видљиве од Београда до Анкаре и од Софије до Будимпеште.
Резултат је ривалитет између Русије која има јасне циљеве али нема средства да их оствари, и дезоријентисаног Запада, који има моћ да спроведе шта жели али није усаглашен око тога како да спроведе своје замисли, што се односи како на ЕУ која често не говори једним гласом по питању Русије, и Америку где се још расправља о Русији, пише амерички лист.
