Проблеме здравственог стања становништва који су последица НАТО бомбардовања нико у Србији не прати и не анализира системски, иако је у порасту број оболелих од болести које могу бити у вези са употребом осиромашеног уранијума. Процес праћења здравственог стања припадника Војске и полиције који су се налазили у угроженим рејонима обустављен је 2003. године и никада није настављен.

На овај проблем упозорава пензионисани генерал Слободан Петковић, специјалиста за атомско-биолошко-хемијску одбрану, који је још током рата истраживао последице коришћења осиромашеног уранијума. Он је и коаутор књиге „Злочин у рату, геноцид у миру“.

– Тада је констатовано да су код појединаца и чланова њихових породица уочене неке промене, али да је „с обзиром на дуг латентни период за настанак радијационих озледа, неопходно дугогодишње праћење“. Није ми јасно зашто се онда стало – пита се Петковић.

Он објашњава да су на нашој територији муницију са осиромашеним уранијумом бацали амерички авиони А-10, а први напади догодили су се у ширем рејону Призрена 28. и 30. марта 1999. године. После тога коришћена је у 112 удара на 91 локацији, оставивши за собом неколико десетина тона радиоактивног отпада. Бачена је укупно 31.000 пројектила са осиромашеним уранијумом. 

Наш саговорник тврди да су неке међународне организације под утицајем САД покушале да релативизују здравствене утицаје и заташкају тешке последице коришћења муниције са осиромашеним уранијумом. Чињенице о опасностима од коришћења ове врсте муниције скриване су од јавности, а на Косову и Метохији и од локалног становништва. Међутим, војници и чланови међународне мисије на Косову упозоравани су на опасности које им прете. На приручнику који је потписао пуковник Освалдо Бизари између осталог се војници упозоравају да се држе даље од тенкова, возила и зграда погођених пројектилима са уранијумом јер је удисање уранијумске прашине повезано са здравственим последицама укључујући и канцер и деформације новорођенчади.

– НАТО је коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом проузроковао значајно дуготрајно и опасно хемијско и радиоактивно загађење животне средине у нашој земљи, а у појединим регионима је доведено у питање нормално и безбедно живљење – каже генерал Петковић. – Евидентно је повећање болести које се могу довести у везу са последицама бомбардовања. Оно што смо ми до сада као држава учинили на откривању истине о последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом показује да ми већ 15 година немамо снаге, политичке воље и храбрости да се суочимо са истином.

Генерал Петковић истиче да територија Косова и Метохије никада није деконтаминирана и да то утиче и на друге делове Србије јер је реч и о водотоковима који са Косова теку и кроз ужу Србију.

Стручњаци потврђују да је у муницији која је „сипана“ на Србију током 78 дана бомбардовања било и веома опасног плутонијума.

– Током 1999. године УНЕП је основао Балканску радну групу (БТФ) која је требало да напише коначан извештај о еколошким последицама бомбардовања, а руководилац групе био је Пека Хависто, бивши министар екологије Финске, који је у оквиру истраживања боравио и у нашем институту – открива за „Новости“ др Радомир Ковачевић, из Института за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић“. – Само у извештају Хавистове групе, и никада више, поменуто је да је на неким локалитетима на Косову и Метохији који су бомбардовани пројектилима са осиромашеним уранијумом откривен и плутонијум. Хавистова група је, потом, 16. фебруара 2001. године објавила да је на КиМ бачен „прљави“ уранијум, најопаснији елемент по људе и животну средину. Тада су саопштили и да је анализа 340 узорака тла и воде доказала присуство трансуранијумског елемента уранијума-236 као и трагове плутонијума и процеса фисије. Штавише, присуство плутонијума потврдили су Шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска „Шпиц лабораторија“ у Шпицу, задужена за заштиту становништва од нуклеарног, биолошког и хемијског загађења. Присуство високотоксичног плутонијума тада није могао да порекне ни Клаус Топфер, директор УНЕП.

У извештају УНЕП, сачињеном још током бомбардовања, помиње се и опасност не само од последица осиромашеног уранијума, који је посејан на територији Србије, већ и од других супстанци које су ослобођење бомбардовањем. Међу најтоксичнијим су полихлоробифенили (ПЦБ), који су у животну средину доспели гађањем рафинерије у Панчеву, железница, трафостаница… У извештају се каже да су овом супстанцом загађене реке и земљиште, као и да је један литар ПЦБ-а довољан да затрује милијарду литара воде.

Испитивање терена после бомбардовања

УРАНИЈУМ

Радиоактивни елементи најопаснији су у непосредном контакту, односно онај ко би удахнуо уранијумску прашину највероватније би оболео од леукемије. Када ове опасне материје доспеју у земљу и воду, њихова штетност се временом смањује, али не нестаје. Утицај зрачења на пораст солидних тумора може се мерити тек након 15 или 20 година. Како је време полураспада уранијума 4,5 милијарди година, последице НАТО бомбардовања не могу бити до краја отклоњене.

ТРАГОВИ ИСПОД ЗЕМЉЕ

Према подацима генерала Петковића, на девет локација на југу Србије у 12 удара бачено је између 5.000 и 10.000 пројектила са осиромашеним уранијумом. Уклоњени су пројектили који су се налазили на дубини до једног метра, а и даље се не зна колико је заостало муниције на већим дубинама. Само на репетитор Пљачковица код Врања бачено је око 1.000 метака са радиоактивним пуњењем. Војска и стручњаци „Винче“ су, према званичним подацима, прикупили 92 уранијумска зрна и 126 кошуљица.

(Вечерње новости)

Ознаке: заташкавање, НАТО бомбардовање, Осиромашени уранијум