Прочитај ми чланак
Само да рата не буде?
Ово питање последњих месец и по, брине руски народ. Наравно, не тако много као Малоруски народ, коме медији „сипају у уши“ идеју да је Русија објавила рат Украјини, али ипак многи брину.
Председник Путин је добио право да користи руску армију на украјинској територији, а где је армија, ту је и рат, кажу обавештени људи. Ко каже? Они који желе тај рат и они који желе да се ми бојимо тог рата. И многи се већ боје – заиста тешко је осуђивати оне који живе по принципу „само да рата не буде“: њима се не може објаснити да, они који су изабрали такву позицију, ће на крају свеједно добити рат, само у, по себе, много горим околностима. Али у овом, украјинском случају желимо да ипак питамо такве московске злослутнике: где је армија а где је рат?
Јер јасно је да је Путин добио право да уведе војску не да би ратовао са украјинском армијом, већ да би претњом коришћења силе предухитрио развој ситуације, по најгорем за нас а и по саму Украјину, сценарију. Не дозволити кијевској власти да притиска југо-источне области и да почне евроинтеграцију Украјине. Ако ситуација буде претила да угрози безбедност руског становништва Југо-Истока, Русија ће увести своју војску.
Не ради борбених дејстава већ ради одвраћања покушаја да се силом сведу рачуни са онима који не прихватају власт националиста и олигарха. Руска војска у Доњецку и Луганску неће ратовати са украјинској армијом, сем ако неки помахнитали украјински командири не покушају да организују напад на руске снаге, али и тада то неће бити рат већ провокација, мада могуће и крвава. У то да такви командири у украјинској армији постоје, ја веома сумњам, ипак су војници – људи реалисти, они одлично схватају три једноставне чињенице.
Прво: Русија и Украјина – то су два дела једне државе, разваљеног пре 22 године, а наша два народа – то је један народ.
Друго: рат између Русије и Украјине је потребан једино нашим заједничким непријатељима, тај рат не желе ни руси ни украјинци. Владимир Путин нема намеру да ратује нити са украјинским народом, нити са украјинском армијом, коју је он назвао браћом по оружју наше армије.
Чак и они који не схватају прве две ствари, одлично сагледавају трећу: украјинска армија нема ни најмање могућности да се супротстави руској, „и да заштити своју територију“. Тако да Русија једноставно нема са ким да ратује на Украјини – неку опасност могу да представљају једино на брзину формирани одреди националне гарде, али за смиривање њихових страсти таман могу добро доћи регуларне украјинске јединице.
Увођење војске у Украјину се чак може назвати окупацијом – као што се дејства болничара на смиривању агресивног болесника могу назвати насиљем. Свезати да не би нанео озледе ни себи ни другима. Свезати не народ Украјине, већ помахниталу украјинску власт, којој се већ привиђају легиони НАТО, који јој хитају у помоћ.
Уз то, да НАТО чак ни у страшном сну не види себе увученог у рат у Украјини, Америка одлично схвата, да је рат са Русијом на њеној територији (да, они су напокон схватили, да смо ми одувек видели Украјину као део руског света, као нашу територију, макар и привремено отцепљену) могућ једино у форми нуклеарног сукоба.
Петар Акопов
Нема самоубица у Америци – они желе и даље да владају светом, а не да погину. Значи, рата на територији Украјине по дефиницији бити не може – ако Русија нема намеру да ратује са украјинском армијом, која са своје стране, још увек памти, да је она само део совјетске, и ако САД не пребацују дивизије у Кијев. Стварање хистерије око рата одговара онима, који желе да задрже власт у Кијеву – они би је у сваком случају скоро изгубили, а експлоатисање „руске опасности“ им даје варљиву наду да ће успети да се учврсте у руководећим фотељама.
Руска војска се може на Југо-Истоку појавити кроз недељу, месец, пола године, може да уопште не уђе, али управо могућност њене примене, све њих лишава, чак и привремених привилегија од узурпације власти. Ништа они не могу да учине са државом коју су заузели (чак ни да је заложе у залагаоницу – нико је неће), зато што знају да за леђима Руса стоји Русија.
Привременим владарима у привременим фотељама остаје само да посматрају колапс украјинске државе – привремене, случајне креатуре – који они само убрзавају својим издајством и покушајем да пошто-пото прогурају евроинтеграцију.
Неће бити рата на Украјини, али зашто је онда многима „неспокој у срцу“? Зато што заиста и живимо у предратно време. Ја сам већ потсећао на то, да су почевши од XVI века све 14-те године, за Русију, биле ратне (мада се бројање година од Христовог рођења код нас појавило тек од XVIII века), али овде се не ради само о магији цифара.
Свет је дошао до тачке слома – глобализација на евроатлански манер је пропала, а да то признају и да одустану од пројекта њени аутори не желе и не могу. Њима је потребан рат, да би зауставили процес распада „про-америчког света“, да би срушили доларску пирамиду, да би отписали дугове и да би и даље владали кроз хаотизацију свега и свих. Умало нису покренули клатно великог рата, прошле године – сиријска авантура је могла да се прометне у велики регионални рат, у који би биле увучене све велике државе. Где ће се сломити следећи пут?
Русија неће дозволити да се ратује на њеној територији (Украјини), зато је основни театар за почетак великих ратних дејстава – Велики Блиски Исток. То, да ће управо овде почети трећи светски рат, постало је јасно недуго по окончању Другог рата – исто као што су после завршетка Првог светског, понижењем Немачке били положени темељи за други глобални сукоб.
На Блиском Истоку већ три године траје рат, јер Сирија – то и јесте рат, који може у јако кратком року да се прелије на цео регион, и да захвати државе које имају нуклеарно оружје. Шта данас чува свет од великог рата? Не само нуклеарно оружје, већ и непостојање жеље за ратовањем код основних светских држава. Уз потпуно схватање тога да је рат у принципу неизбежан – постојеће глобалне противречности (како историјске и геополитичке, тако и финансијске, светоназорске, концептуалне) не могу бити скинуте са дневног реда мирним, преговорним путем – велики рат нико не жели. Сем дела америчког естаблишмента, али и САД желе рат на туђој територији, туђим рукама. У коме би оне учествовале само посредним путем – испорукама оружја и војном подршком, сам рат би се водио силама туђина (арапи између себе, арапи са иранцима, турци са арапима, руси са украјинсцима).
То јест, предосећај и сагледавање неизбежности рата, постоји код свих, али жеље да се ратује „сада и овде“ – нема. У томе је главна разлика од ситуације 1914. и 1939. година – тада су главне супарничке снаге не само схватале неизбежност рата већ су биле и спремне за њега.
1914-те за рат су већ практично биле припремљене Енглеска и Немачка. Управо је њихово супарништво и било разлог који је узроковао светски рат, а раст немачке војне силе је изазивао ужас у Лондону, што је узроковало да тамо у Лондону нису чекали док немачка флота постане јача од британске већ су инсценирали комбинацију са увлачењем континенталних држава у рат.
Русија 1914-те није желела рат, али је схватала да јој неће поћи за руком да га избегне и ушла је у рат иако неспремна. Тај рат је могао да почне још и 1911-те или 1912-те. А и да Принцип није убио Фердинанда, он би свакако почео макар и годину или две касније.
Други светски рат је уопште просто наставак првог, он је био његова унапред програмирана последица, и већ средином 30-тих неизбежност новог рата су сагледавали чак и људи који нису били познаваоци геополитике. СССР није желео рат, али није могао да га избегне, питање је једино било колико ће успети да га пролонгира.
Проналазак нуклеарног оружја није ослободио човечанство од рата. Једино што су ратови постали локални, регионални. Нуклеарно оружје задржава велике државе од удара по њиховим територијама, али им не смета да ратују у трећим државама – практично директно једна са другом, како је то већ било у Кореји или Вијетнаму, или посредно као у Авганистану, где су се Американци појављивали као снабдевач оружјем и новцем.
Слом дво-поларног светског поретка, породио је код САД еуфорију и неодговорност и за ове две деценије они су успели да толико тога забрљају како у геополитици тако и у финансијској сфери, да сада више нико нема идеју како да све то распетља мирним путам. Али и да ратује са циљем да убрза пад америчке хегемоније нико нема намеру – она се ионако распада, и то утолико брже колико англосаксонци покушавају да контролишу све и свакога.
Насупрот томе, Русија покушава да умири нервозног „арбитра“ – зауставља га у Сирији, подсећа га на Авганистан, лупа по рукама у Украјини. Ни Кина а ни Русија не желе да ратују са Америком на „туђим“ територијама – не само зато што су, за сад, војно слабије већ и зато што схватају да време и сам ход историје раде против Вашингтона.
Нама је важно да смањимо број зона у којима би САД могле да упале огањ конфликта или да разгоре већ постојећи жар, да би нас увукли у већ постојећи конфликт и то се у првом реду односи на постсовјетски простор. Украјина, Средња Азија, Молдавија, Закавказје – ето то су све те тачке где би утицај САД и представника њихових интереса требао да буде минимализован у првом реду. А на Блиском Истоку, на жалост, ми можемо само да покушавамо да локализујемо жаришта и да улажемо разне напоре са циљем да одложимо катастрофу. Зато што, потпуно онемогућити експлозију, и зауставити Вашингтон од намере да баци шибицу у складиште експлозива, је на жалост изнад људских моћи.
Али како се каже: „човек предпоставља а Бог разпоставља“.
Текст: Петар Акопов
Превод са руског (vz.ru) за СРБИН.ИНФО: Хаџи Слободан Стојичевић
