Американци већ руше све баријере између цивилног и војног сектора своје економије. Почетком октобра објављена је Нова оперативна доктрина копнених снага САД „Победа у сложеним светским условима 2020.-2040“.

Израда доктрине почела је годино и по раније и била безмало завршена пре почетка ове године. Касније су унети само актуелни фрагменти у вези са догађајима у периоду пролеће-лето. Суштина доктрине је у томе што је на нивоу званичног документа први пут објављено принципијелно ново виђење облика рата Сједињених Држава. На Западу се стандардно повезују термини – агресија, рат и воља. У англо-саксонској традицији рат није обавезно повезан са применом смртоносног оружја. Та традиција следи класичара војног мишљења, Карла Клаузевица који тврди: „Рат је акт насиља чији циљ је да принуди противника да испуни нашу вољу“.

Према томе, и у теоретском, и што је главно, у практичном смислу, читава војна доктрина Запада „избрушена“ је за задатак савладавања воље противника, за његово потчињавање и претварање у средство за постизање сопствених циљева.

У новој оперативној доктрини први пут се званично говори да ће се, по речима генерала Д. Перкинса, „чврсте конфронтације у будућности реализовати у непознатим околностима и на непознатом месту. При том ће се Армији одупирати непознати непријатељи који улазе у непознате коалиције“.

Један од аутора доктрине, бивши командант трупа САД и савезника у Авганистану, генерал Д. Барно, наглашава: „Мораћемо да делујемо у условима у којима се не може одредити ни тачно време почетка рата, ни моменат његовог завршетка“. У једном од чланака које је недавно објавио на водећем војном интернет-ресурсу, он је будуће конфликте назвао „ратови у сенци“.

Сем промене облика рата, знатно се проширује сфера конфронтације. То је друга нова карактеристика америчког поимања рата.

Као сфере рата први пут су званично признати не само класични борбени сукоби уз коришћење смртоносног оружја, него и конфронтације у области дипломатије, унутарполитички грађански конфликти, информативни ратови, финансијско-економски ратови, чврста технолошка конфронтација и на крају, психолошки ратови. При том доктрина издваја пет бојних поља, или како Американци кажу, домена конфронтације у које спадају копно, море, ваздух, космос и сајбер простор.

Копно се дефинише као одлучујући домен у чему се и састоји трећа карактеристична црта доктрине.

Начелник Штаба копнених трупа САД, генерал Р. Одиерно, у уводу доктрине објашњава да кључна улога Армије није повезана само са вођењем ратних дејстава, него и да управо на њу пада главни терет у реализацији две следеће фазе које су предвиђене у Националној стратегији превентивног уклањања могућих опасности.

У складу са званично прихваћеним документом, управо Армији САД предстоји да по завршетку ратних дејстава носи основни терет у преобликовању живота и менталитета становништва земаља и региона који представљају актуелну или потенцијалну претњу америчкој изузетности, као и у реструктуризацији и успостављању држава на новој основи на тим територијама.

По мишљењу америчког естаблишмента, јасно је да нови облик рата и задаци које треба да решавају оружане снаге захтевају њихово принципијелно ново опремање свим врстама конвенционалног и неконвенционалног наоружања. На то је концентрисана Трећа иницијатива одбрамбених иновација која је одобрена у новембру ове године.

Иницијатива је позвана да изведе из слепе улице америчке оружане снаге и одбрамбену индустрију. Ту улицу одликује истовремена важност три америчка закона који су добили назив по именима људи који су први размотрили такве оправданости.

Први од њих добио је назив Августинов закон по имену крупног америчког индустријалца Н. Августина који је још 1984. написао истоимену књигу. Закон гласи: „Буџет одбране Америке расте линерано, а цена по јединици нове војне авијације и шире – војне технике – расте геометријском прогресијом“.

У тренутку објављивања књиге, он је сматрао да ако се ствари и даље буду одвијале на такав начин, онда ће пре 2054. војни буџет САД имати довољно за производњу само једног ловца-бомбардера. Будући да су после објављивања књиге цене технике почеле још брже да расту, онда је и рок померен са 2054. на 2030.-2035.

Заменик министра САД В. Пери и тадашњи начелник једног од департмана, Е. Картер, утврдили су током 90-их да трошкови експлоатације, сервисирања и одржавања у борбеном стању сложене војне технике просечно расту два пута брже него трошкови за њихову набавку. На крају, током последњих година један од најуспешнијих америчких команданата у Авганистану, мајор Д. Гант, утврдио је да се 75-85% војне технике (према укупној вредности), која је произведена после 2000. никада није користила на бојном пољу.

Трећа иницијатива има за циљ да поправи насталу ситуацију и да у најкраћем року реши три кључна задатка на три различита начина. У кључне задатке убројано је следеће:

Прво, стављање на располагање политичком руководству САД и оружаним снагама средстава за вођење „чврстих конфронтација“ у седам области које ће имати ексклузиван карактер и које неће моћи да репродукују како непријатељи и противници, тако ни партнери и савезници САД.

Друго, спровођење строге инвентаризације читавог војног потенцијала САД, повлачење из употребе непотребног, слабо ефикасног наоружања и система који нису себе оправдали, инфраструктурних компонената и т. сл., уз истовремено повећање ефикасности постојећих и најперспективнијих видова наоружања борбене технике.

Треће, концентрисање напора на практичном обезбеђивању доминантне супериорности армијских јединица америчких оружаних снага свих размера у борбеним контактима са сваким противником и у свим условима на рачун повећања борбене моћи, мобилности и информисаности јединица.

Предвиђено је да се решење толико амбициозних задатака у најкраћем року оствари мобилисањем три кључне компоненте научно – истраживачко-индустријске моћи. Пре свега има се у виду да се у још већој мери стимулишу пројекти познатих агенција, таквих као што су DARPA и IARPA.

Истовремено се предвиђа да се обнови кључна улога корпорације MITRE којој је свет захвалан за интернет, за нове генерације „паметних машина“ познатог Watsonа и за стварање „сајбер-живота“.

Упоредо с тим већ су почеле да се реализују мере за рушење свих баријера између цивилног и војног сектора америчке економије на основу најширег ангажовања не само у експериментално-конструкторским пословима, него и у реализацији „стартап“ поруџбина за одбрану, малих предузећа, такозваних додатних универзитетских средстава, чак и малих неформалних група. Већ у овој години изразито се пооштравају услови према традиционалним предузимачима по питању цена за нову технику.

У вези са неопходном брзом реализацијом, којој су посвећене скоро свакодневне конференције и форуми по читавој Америци, а на којима учествују војна лица, представници бизниса, универзитета, високи државни чиновници, десиле су се промене и у Пентагону. За првог човека Пентагона предложен је Ештон Картер.

Он је непосредно учествовао у припремању Треће иницијативе. Сем тога, још на почетку своје државне каријере он је заједно са аутором Друге одбрамбене иницијативе, В. Перијем, учествовао у изради концепције превентивног обуздавања. Поред осталог, она је предвиђала задржавање на минималном нивоу ракетно-нуклеарног потенцијала Русије и забрану обнављања наших оружаних снага.

Е. Картер је у ужим круговима такође познат као један од тројице аутора познатог чланка „Катастрофални тероризам: борба са новом опасношћу или претпоставка трансформисаног догађаја“.

У том чланку објављеном у децембру 2008. г, фактички је написан програм који је реализован после 11. 09. 2001. Такође у чланку објављеном у Foreign Affairs, директно је наведено да је тероризам главна опасност за Америку. Односно, одражавање његове претње која се остварује реализацијом терористичког акта на територији САД, катастрофалног по својим последицама, довешће до промене система државног руковођења, одбране и обавештајне службе.

Е. Картер није обичан државни чиновник. Завршио је универзитете у Јејлу и Оксфорду, има научни ранг из историје и нуклеарне физике.

Без обзира што га је тешко убројати у представнике америчке елите друге генерације, тим пре треће, он је још на универзитету постао члан затворених елитних друштава и добио стипендију Родса, која се сматра за најпрестижнију у англо-саксонском друштву.

Каријера Е. Картера повезана је са породицом Клинтон. Ипак, као државни чиновник, он је постао члан Надзорног одбора најмоћније и поверљиве научне корпорације MITRE у којој су кључне позиције традиционално имали републиканци, а сем тога и људи блиски познатим неоконзервативцима. С једне стране, Е. Картер је дуго времена сарађивао са познатим чланом Клинтоновог тима, са М. Олбрајт, а са друге, он одржава везе са Х. Кисинџером и представницима породице Буш.

Као начелник департмана, а затим заменик министра одбране Е. Картер је био одговаран за технологије, логистику и куповину војне технике. Током последњих година био је на дужности оперативног директора, односно, бавио се свакодневном делатношћу Пентагона. Радећи дуги низ година у министарству одбране веома тесно је сарађивао и са војним и са пословним круговима.

При том је са Б. Обамом имао значајна неслагања због којих је 2013. поднео оставку. Ипак, у текућој кризној ситуацији он је био једини који је пристао да прихвати дужност министра.

Остало је да одговоримо на питање: у чему је криза ситуације?

Нажалост, код нас се за сада не оцењује довољно прецизно Резолуција 758 коју је ових дана прихватио Представнички дом Конгреса САД и која је одмах добила назив „антируска резолуција“. Руски коментатори и аналитичари за сада стављају акценат на неосноване оцене деловања Русије у односу на Украјину.

Такво наглашавање сасвим је разумљиво, али оно удаљава од суштине ствари. Суштина је ево у чему. Сада је прави тренутак да се сетимо воље, седам области конфронтације и новог облика рата.

Ако отворимо Резолуцију открићемо у њеном тексту следеће: „Влада Руске Федерације подржава активности руских физичких и правних лица у инфилтрирању и нападању на компјутере и компјутерске мреже владе Сједињених Држава, бизниса и приватних лица у циљу добијања информација или ометања њиховог рада“.

Даље се истиче: „Руска Федерација наставља да користи своје енергетске ресурсе као средство политичке и економске принуде Украјине, Грузије, Молдавије и других европских земаља“. Полазећи од овога, изводи се закључак да „Руска Федерација остварује политичку, војну и економску агресију против Украјине и других земаља“.

У овим изводима кључни су компјутерска тема и помињање неких неименованих других европских земаља. Из контекста је потпуно јасно да као такве могу да буду само земље NATO-а. Зато је у закључном делу одлуке издвојена „приврженост Сједињених Држава својим обавезама према Северноатлантском споразуму, посебно чл. 5….“.

Члан 5. је – члан о колективној безбедности и обавези свих земаља NATO да учествују у одбијању агресије против једне од земаља – учесница.

Узимајући у обзир да се у новим америчким доктринама рата и разним врстама званичних докумената донетих у последње време, предвиђа пет бојних поља, укључујући сајбер-простор, и седам области, рачунајући финансије и економију, онда, прецизно речено, донета Резолуција говори о томе да се дешава прелазак од мирног, иако помућеног многобројним конфликтима суживота, у стање привидног мира где само неизвесна граница дели мир од сурове конфронтације у најразличитијим сферама.

Јелена Ларина, независни експерт, превела са руског Ксенија Трајковић

(Факти)

Ознаке: Јелена Ларина, америчка војска, Русија, САД, специјални рат