Прочитај ми чланакСрбија је победила страх. Прекјуче, у недељу, 22. децембра, на Славији се окупило око 100.000 грађана. Многи се сада с правом питају – шта даље.
Маса невиђена још од 5. октобра је петнаестоминутном мртвом тишином, коју је реметило само повремено зврндање дронова, располутила ум режисера наших живота, председника Александра Вучића, одличног шахисте који може да предвиди неколико потеза свог противника. Није му се допало оно што види, јер би могао тамо већ у неком другом потезу одавде да буде матиран.
Засад, осим класичних и овог пута неуспешних покушаја скретања пажње са горуће теме, спиновима попут оног да ће Американци увести санкције НИС-у, шахиста има два адута – празнике, после којих очекује да се бунт распрши, а ако се то не деси, да распише ванредне изборе.
Међутим, после сваког тог потеза могао би да очекује шах-мат.
Тешко да ће ова млађарија да се разбежи по европским зимовалиштима. Ипак су то кћери и синови родитеља који раде у Србији, где је медијална зарада 75.000 динара, а половина свих запослених остварила је зараду до наведеног износа. Већ су најавили да им не смета да и Нову годину и Божић проведу на факултетима.
Студентски бунт, чини ми се, пре ће прерасти у општенародну буну него што ће устукнути пред кумулативним ефектом славских сарми и руске салате, новогодишње јелке и бадњака
Студентски бунт, чини ми се, пре ће прерасти у општенародну буну него што ће устукнути пред кумулативним ефектом славских сарми и руске салате, новогодишње јелке и бадњака.
Досад је Вучић гледао да пресече кризе расписивањем избора, јер се у тој игри у којој он диктира правила, најбоље сналази.
Зна да има играча у опозицији који ће опет да прогутају мамац и легитимишу његову унапред пројектовану победу. Добро њему, а добро и њима. Од пива испред драгстора могу да дођу до вечера у лепом ресторану, из троле пређу у такси, могу да оду на летовање или зимовање. Леп животни стандард, ако је некоме амбиција трајање у политици уз солидну финансијску потпору.
Дајте да се не лажемо.
Одређеним опозиционим лидерима није амбиција да сруше режим већ да у наредном изборном циклусу добију неког посланика више. То је као борба, корак по корак. Имао си три посланика, сад имаш седам, партија добије по цирка 5.000 евра по посланику из буџета мимо плате, па ти види. За то време „борбе“ Вучића гађаш или меканим грудвама, које се распрше пре него га погоде или га својим ватреним скупштинским наступима намерно нишаниш поред главе.
Кад „борац против корупције“ заврши као највећи лопов
Видели смо да власт објављује документацију у вези са пројектом реконструкције Железничке станице, али изоставља кључне „папире“, попут уговора са Кинезима. Студенти баш на томе инсистирају, а Вучић се више плаши тога, него што му је тешко да спржи још неког од својих људи. Студенти сад знају за јадац и то више није довољно.
Објављивањем скривених докумената биће јасно колико чега је било потребно за реконструкцију и лако ће било који вештак израчунати колико је то могло да кошта. Када се то одузме од износа који је плаћен 65 милиона евра, онолика маса од недеље увећана за још толико људи могла би да постави председнику питање: Вучићу, ко је украо (на пример) 35 милиона евра?!
Неће њега, нажалост, срушити смрт 15 људи, већ крађа која је претходила тој трагедији. Зато се не даје целокупна документација, јер би тачно показала колико је неко лапио.
Имали смо већ прилике да се кроз писмо Александра Папића о подели плена од изградње ауто-пута Шабац-Румау познамо са начином напумпавања цена и колико алавост може да подигне вредност посла. Овога пута би постојао непобитан доказ који би показао начин функционисања машинерије. Уграђивали су се тако на сваком пројекту и од тих пара и још понечим плаћали подршку међународних партнера свом коруптивном режиму. Напредњачки бирачи могли би да се увере у то да је човек који је своју власт учврстио на теми борбе против корупције, коме је рејтинг драстично одскочио онда када је ухапсио Мирослава Мишковића, већи лопов од свих оних које је оптуживао и хапсио.
То ће дубински да протресе његово бирачко тело.
Зато студенти иду да питају републичког јавног тужиоца Загорку Доловац зашто се овим случајем не бави Тужилаштво за организовани криминал, већ тужилаштво у Новом Саду које не може да се бави финансијском истрагом.
Зато би Вучић могао да се одлучи за померање фокуса са надстрешнице на изборну кампању, јер не би било добро да се испостави да је неко мазнуо неколико десетина милиона само на овом пројекту. Међутим, тај потез може да изазове контрареакцију студентског покрета да га подсете на препоруке ОДИХР за изборне услове и инсистирају на њиховом доследном спровођењу.
И опет изборни услови
То би спречило и опозиционаре који се редовно ко сомови увате на Вучићеву бућку да не срљају у изборе под било каквим условима, а њега би приморало да под притиском улице обезбеди услове под којим би морао да изгуби на изборима.
То би могла да буде тачка спајања студентског покрета са опозиционим политичким актерима који би морали јасно да политички артикулишу ове захтеве.
То је тај мат који председник већ види и због којег убацује разне димне завесе – НИС, Аљбин Курти, тешка ситуација за Србе у Р. Српској…
На крају све се опет сведе на изборне услове. Ако желимо да овај бунт за резултат има неке промене у друштву и држави, онда ипак та енергија мора да прође кроз политички левак. Реално гледано, неће Вучић послушати грађане који само скандирају: „Вучићу, одлази!“ покупити пинкле и отићи у комшилук Марка Милошевића и Башара ал Асада
На крају, све се опет сведе на изборне услове. Ако желимо да овај бунт за резултат има неке промене у друштву и држави, онда ипак та енергија мора да прође кроз политички левак. Реално гледано, неће Вучић послушати грађане који само скандирају: „Вучићу, одлази!“ покупити пинкле и отићи у комшилук Марка Милошевића и Башара ал Асада.
Неће режим срушити улица, мада ће га заљуљати и натерати на кључне уступке, већ опет неки избори. На примену изборних услова ОДИХР-а и обезбеђивање нормалне демократске атмосфере током тог изборног процеса могла би да се фокусира прелазна влада на чији помен патер фамилиас режима моментално почне да хистерише.
Дакле, нема избора без нормалних изборних услова и уважавања препорука ОДИХР. Средити коначно бирачки списак и установити правила која ће онемогућити бугарске возове и остале изборне преваре. Обезбедити уједначену заступљеност на медијима са националном фреквенцијом. Није довољно добити неколико минута на РТС када ће пропаганда на Пинку да јаше сатима. Да би неко могао да се на нормалан начин бави уравнотеженим приступом медијима свих изборних такмаца, требало би се позабавити суштинским променама у РЕМ-у, прекинути са праксом злоупотребе државног новца и институција, распуштање батинашких фаланги. Иако Вучић сада говори да никада неће пристати на прелазну владу могао би да промени мишљење када се овај побуњенички фронт додатно прошири и Србија стварно ступи у генерални штрајк. Сад је тај сценарио могућ.
После студената у штрајк би могли да уђу адвокати, потпуном обуставом рада која би зауставила рад судова. Пољопривредници са механизацијом на блокаде, синдикати да позову раднике, Колубара да стане… У том случају, ова сага могла би да се заврши паничном бежанијом.
Дакле, ако притисак настави да расте, режим ће морати или да да сву документацију која ће открити корупционашку природу режима или ће морати да пристане на изборе по правилима којима неће бити фаворизован и које би лако могао да изгуби. Је ли се то беше у шаху зове – шах-мат?
