Прочитај ми чланакВећ неко време кружи вест да ће један од кандидата на следећим председничким изборима у Либији бити син покојног вође Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије, пуковника Муамера Гадафија. Либијски вођа је убијен, земљу је разорио НАТО пакт и створио разне исламистичке групе које су поделиле земљу.
Међутим, током протеклих година је у Либији ојачала војска генерала Хафтара, човека с врло живописном биографијом, кога подржавају и милиције Зинтана, које су у заточеништву држале Гадафијевог сина, да би га на крају, према одлуци владу у Тобруку, пустиле на слободу.
Сеиф ал Ислам
Саиф Ал-Ислам Гадафи је обећао осветити смрт свога оца. Ову ће прилику добити средином године, када ће се у Либији одржати председнички избори. Силе које су земљу гурнуле у хаос отворено се боје тог сценарија, позивајући Муамеровог наследника “штићеником Москве”.
Именовање Саифа Ал-Ислама Гадафија као кандидата за место либијског председника је на посебној конференцији за новинаре у Тунису најавио његов заступник. О томе се расправљало средином децембра (просинца) прошле године, али је вест поновно одекнула у светским медијима најавом кампање Гадафија млађег у време хапшења бившег француског председника Николаса Саркозија.
Западни медији објављује нове доказе корупцијског скандала који води до министара влада Саркозија и пословних људи осумњичених за прање новца. У позадини свега, Саиф Ал-Ислам изгледа као човјек који барем може праведно осветити свог оца. У светској политици неразумна освета не значи ништа, али је Гадафијев син једина особа која може обновити Либију као јединствену државу под јединственим управљањем, а то би за земље које су је разориле био најболнији ударац.
Међутим, упркос светлом “почетку”, Саиф Ал-Ислам још увек није представио свој програм и службено се још увек није кандидовао. До сада је све ограничено на уопштену реторику о “спашавању земље, очувању њеног арапског, афричког и исламског идентитета, заштиту личних и општих слобода и потпуног уништавања тероризма на целокупној државној територији”. У смислу механизама за примену ових намера, заступник Гадафија је споменуо наде у помоћ Уједињених нација, што такође изгледа врло неодређено.
Но, ако погледамо догађаје теком прошле године, речи о програму са “свеобухватном политичком, друштвеном визијом” постају нешто јасније.
У марту (ожујку) 2017. године је Тунис био домаћин састанка племенских вођа, оних који су увек подржавали Муамера, а били су присутни и представници различитих крајева Либије, па чак и као гости делегати из одцепљених република Донбаса. Најзанимљивије је што су на конференцији суделовали и представници убијеног либијског вође. Један од функционера последњег Гадафијевог кабинета је организовао “Веће племена и градова” Либије које у исељеништву има око 20 хиљада људи. Приближно исти број сарадника ова организација има и на подручју бивше Џамахирије.
Саиф Ал-Ислам Гадафи је од свих признат као главни наследник свог оца, а његова сестра Ајша је задужена за међународне послове. Због карактеристика племенског система Либије то даје континуитет и веродостојност организацији. Циљ већа је обновити Џамахирију као јединствену јавну и државну структуру, по узору на ону коју је за живота створио пуковник Гадафи.
Од 1977. до 2011. године, Либија није била ни република ни монархија. Укидање традиционалних институција је било могуће због племенске самоорганизације, јер се држава састојала од мноштва општина које су имале пуну моћ, све до расподеле буџетских средстава. Након револуције 1969. године, државна и приватна подузећа претворена су у “народна”, а радници и запослени у “сувласнике”. 1979. Муамер Гадафи и његови сарадници формално напуштају своје дужности, а власт је предана Већу револуционарног заповедништва. Сам пуковник био је именован “вођом либијске револуције”.
Отац и син: Сеиф ал Ислам са оцем Муамером
Истицао је своје идеје друштвеног поретка у такозваној Теорији трећег света, које су се супротстављале традиционалним делима теоретичара комунизма и капитализма. Но, у Либијској Џамахирији је био видљив траг и утицај руских анархиста.
Међу највећим покусима Гадафија је била замена војске и полиције с “наоружаним народом” и “народном милицијом”, укидањем војних одела и традиционалних институција власти. До 1980. је Либија уклонила и приватну трговину, а организовала је систем јавних и кооперативних трговина. Велики приходи од продаје нафте су допуштали дистрибуцију производа и добара по принципу исламске правде.
Пад цена нафте 1987. године је присилио пуковника да у Великој Социјалистичкој Народној Џамахирији најави “перестројку” и врати права приватном сектору. Али, Либију је било немогуће назвати сиромашном земљом, све до рушења њезиног вође.
Сада, када је дошло време укидања забране политичких странака и покрета, Либија се претворила у земљу с двије различите владе, растргана на делове у стању трајног сукоба.
Излазак из ове ситуације нуди Саиф Ал-Ислам, који жели уништити планове оних који су суделовали у уништењу земље. Џамахирија заиста може ујединити племена, од који су многа носталгична за бившом Либијом. Међутим, Гадафија не подржавају ни прозападна исламистичка влада Фајеза Ал-Сараја из Триполија, а јасну подршку није добио ни од генерала Калифе Хафтара и његове војске с истока.
Највећу подршку Саиф Ал-Ислам, према локалним медијима, има на југу Либије, где влада генерал Али Кана, који је пре пада Либије водио Гадафијеву Јужну армију. Он и даље ужива велики углед међу становништвом. 2016. је за време славља у општини Гат, где живи племе Туарега, генерал Али Кана особно подигао зелену заставу Либије и уверио све у његову оданост заклетви покојном вођи.
Саиф Ал-Ислам игра на нову карту како би успоставио контролу над Либијом, унаточ чињеници да УАЕ имају све већи утицај на моћног генерала Хафтара који влада истоком.
Штовише, генерал Хафтар тврди да је Гадафи углавном негирао изјаву свог представника о кандидатури за председника. Медији Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије Саифа Ал-Ислама називају “сином мртвог деспота” и “јасним примером владавине која би само донела проблеме либијском народу, суседима и свим партнерима”.
Међутим, питање је колики утицај на генерала Хафтара, који је кључан у овом процесу, имају УАЕ и саудијски режим, а колики Русија или Запад?
УАЕ су 2011. подржавали побуну против Гадафија, а затим су послали оружје у Тобрук и наоружали војску генерала Хафтара, што је учињено успркос ембаргу Уједињених нација. Њујорк тајмс је чак објавио отворену електронску кореспонденцију дипломата из Емирата који признају испоруку оружја у Тобрук.
Једну од кључних улога у рушењу Гадафија је имао и Катар, али сада су УАЕ и Катар прекинули односе и на рубу су сукоба којег је изазвао саудијски режим. Сада Катар на либијској територији води посреднички рат у којем Доха подржава “трећу владу”, односно Нови генерални национални исламски конгрес.
Ал-Џазира је у тим смислу написала “како је Гадафијев режим је отишао заувек, а ако се Саиф Ал-Ислам жели вратити на власт, онда, која је сврха револуције”? Према катарској телевизији, Саиф Ал-Ислам без међународне или регионалне подршке неће доћи на власт.
ФОТО: Генерал Калифа Хафтар и руски вицеадмирал Соколов на носачу зракоплова “Aдмирал Кузњецов”
Генерал Хафтар је врло суздржан око вести о могућој кандидатури Саифа Ал-Ислама. Занимљиво је да Саудијци, који су од почетка у Либији подржавали најекстремније исламистичке групае, након рушења Гадафија подржали Хафтара, када је тада кратко време играо важну улогу у новој прелазној власти, али је убрзо протеран на захтев бившег катарског емира. Генерал Хафтар сигурно још увек има везе с америчком војном и обавјештајном заједницом. Хафтар је професионални војник који током осамдесетих долази на виши положај у либијској војсци која води рат против Чада. Током 1987. године Хафтар пада у заробљеништво Чада, након чега нуди своје услуге Чаду и Сједињеним Државама. САД га постављају за војног лидера такозване Либијске националне армије, финансиране од стране САД-а за борбу против Либије Муамера Гадафија. Након пада владе Хисене Хабреа у Чаду 1990. године, Хафтар бежи у САД где живи близу седишта ЦИА-е у Вирџинији. Међутим, након успешне револуције се америчко водство сложило с Катаром и протерује генерала Хафтара с места комаданта либијске копнене војске и на то место долазе исламисти предвођени Абделхакимом Белхадом, бившим оперативцем Ал-Каиде, касније америчким савезником. Хафтар се касније враћа у Либију и објављује рат до истребљења свим исламистичким групаама, укључујући и оне које се боре за америчке или француске интересе.
Истовремено гради чврсте односе с Москвом, а локални извори редовито указују на присутност руског оружја у Хафтаровој војсци, као што су системи “Град”, противракетна оружја, оклопна возила и друга војна опрема.
ПРОЗАПАДНИ „БЛИЦ” У СТРАХУ: Русија и Турска потискују Запад са Косова и Метохије https://t.co/v4RdEOrGDN
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 5, 2018
Француски Ле Поинт пише о “сину бившег диктатора који долази на уз подршку Русије и бедуина”. Наглашава и везе Хафтара с Русијом, иако француски лист наглашава како је тешко веровати у савез Хафтара с Гадафијем, који га је својевремено ухапсио због неуспешних операција у рату с Чадом. Али то је било ’80-их, а генерал Хафтар, ако се и осећао неправедно кажњеним од стране Муамера Гадафија, још више су га издале САД и неке арапске земље.
У међувремену, овај “неангажман” главног комаданта либијске војске с истока може играти на руку Саифа Ал-Ислама. Наиме, Калифа Хафтар сада без икаквог проблема може дати подршку политичком успону наследника творца либијске Џамахирије.
