Прочитај ми чланакКада су крсташи у 12. веку забранили православним свештенослужитељима да уочи Васкрса улазе у Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, Благодатни огањ није сишао. Зато су морали да их пусте.
Сваке године православни хришћани са олакшањем одахну и радују се што се Апокалипса поново одлаже на неодређено време. У Русији постоји начин да се тачно сазна када може наступити крај света. Према мишљењу које постоји међу православним хришћанима, он може наступити ако не сиђе Благодатни огањ у Јерусалиму на Велику суботу уочи Васкрса (ове године је то 15. април, а Васкрс је 16. априла), а ако сиђе, онда је човечанство добило бар још једну годину живота – до следећег Васкрса
Искључиво православно чудо
Огањ силази у Храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму код Гроба Господњег, и сматра се да је то чудо које је доступно само православнима. Не постоји никакво богословско објашњење зашто се такво чудо не догађа код католика. То је историјска традиција. Али зашто се та традиција појавила баш код православних и зашто само код њих силази Благодатни огањ?
Први подаци о Благодатном огњу потичу из 4. века, када су га називали „светом светлошћу“. То је симбол светлости која је обасјала Гроб Господњи после васкрсења Христовог. И у древним арапским изворима постоје сведочанства да се такво чудо догодило. У Јерусалимској цркви током првих векова хришћанства постојао је обичај благосиљања и паљења вечерње светиљке уочи ускршњег богослужења. Затим се та традиција постепено претворила у церемонију и постала „чудо силаска огња“. Сада у току дана на Велику суботу јерусалимски патријарх и јерменски епископ улазе на место где се налази Гроб Господњи, у ротонду Храма Васкрсења Христовог, и моле се. Огањ се, како сматрају верници, пали у кандилима која висе изнад Гроба Господњег. Патријарх и јерменски епископ пале свеће од тих кандила и излазе међу народ. Обично се то догађа између 3 и 4 часа поподне по московском времену.
Најбурнија верска церемонија
Треба посебно истаћи да церемонију силаска огња преноси руска телевизија. То је једна од најатрактивнијих и најбурнијих верских церемонија које се могу замислити. Храм Васкрсења је препун поклоника из разних земаља. Многи верници, пре свега из цркава Блиског истока, узвикују позиве Исусу Христу и седе једни другима на раменима са припремљеним свећама у рукама да их упале. Пред почетак церемоније се све свеће гасе, а затим следи мучно, а понекад и дуготрајно очекивање чуда. Бљештање светлости изнад Гроба Господњег слично муњама знак је да огањ већ силази (у телевизијском преносу, у полутами храма, то бљештање се заиста види). Још веће ликовање почиње када патријарх и јерменски епископ изађу са свећама које горе белом „светом светлошћу“. Сви се труде да упале своје свеће од тог огња и чак да пређу њиме преко лица и руку (сматра се да отприлике првих 10 минута огањ не пече). Свакако је то што се дешава тешко окарактерисати као обично богослужење. Оно подсећа на емоционално харизматично служење које се може видети у протестантским црквама.
У силаску Благодатног огња сада учествују свештенослужитељи Јерусалимске патријаршије, Јерменске апостолске цркве, а такође Коптске и Сиријске цркве. Католички свештенослужитељи су узимали учешће у тој церемонији само до 12. века (после тога су крсташи протерани из Јерусалима). Управо за крсташе је и везана епизода у којој су они забранили православним свештенослужитељима да улазе у Храм Васкрсења Христовог уочи Васкрса, али огањ није сишао. Тек тада је краљ наредио да се пусте православни и огањ се поново појавио. У 16. веку се исто то догодило са представницима Јерменске цркве. Њима огањ није сишао, и појавио се тек када је православним црквама било допуштено да уђу у храм (према легенди, гром је ударио у стуб храма и свеће су се запалиле). У 13. веку је папа Григорије IX објавио да не сматра благодатни огањ чудотворним.
Католици не верују
Католици или не говоре ништа о силаску огња, или не признају да је он веродостојан, сматрајући да је то обична церемонија освештавања ватре за празничне свеће коју људи пале (званичан став Ватикана је сада неутралан). Понекад се и међу православнима дискутује о веродостојности чуда које се дешава у Јерусалиму. Конкретно, у Русији је публициста и ђакон Андреј Курајев у својим чланцима алудирао на то да патријарх јерусалимски можда користи упаљач како би огањ сишао увек у тачно и одређено време, и како се традиција не би прекидала.
Срби поново дочекују Благодатни огањ
Током 2000-их је Благодатни огањ за житеље Русије постао посебно значајан. У народној свести је то чудо потврда истинитости православне вере у целини, између осталог и исправности празновања Ускрса по календару који се разликује од католичког. Поред тога, данас је Благодатни огањ симбол везе Русије и Свете Земље. Од 2003. године Фонд апостола Андреја Првозваног доставља у Русију Благодатни огањ авионом истога дана када он сиђе, тј. на Велику суботу. Огањ се у специјалном кандилу предаје патријарху у Храму Христа Спаситеља у Москви, а одатле се шаље у руске регионе и у црквама се тим огњем пале црвене ускршње свеће. Сматра се да овај огањ не пече и да исцељује болести.
