Прочитај ми чланак
Створено је језгро националног блока које ће чинити Демократска странка Србије, Покрет Двери и истакнути интелектуалци. Ово је у уторак поручено на заједничкој конференцији у седишту ДСС, на којој су говорили др Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић.
Први корак ка формирању српску патриотске опозициј, редакција „Србин инфо“ је искористила да са лидерима Демократске странке Србије и покрета Двери разговара о актуелној политичког сцени у Србији, а обоје су за наш портал поручили да
На Косову и Метохију, у срединама где су Срби у већини, школе немају за грејање, па се учитељи и ученици смрзавају. Истовремено, Косовска Митровица и сва већа места на северу Космета Косову добили су огромне СНС билборде са ликом Вучића?
Санда Рашковић – Ивић: Пример који сте навели показује недомаћинско и бездушно понашање српских власти према Србима на Космету. Показује да им је реклама и пропаганда важније од самих људи, па макар била и деца у питању.
Завршени су избори у Републици Српској. Са којим ће снагама западно од Дрине, Патриотски блок сарађивати и да ли имате неку поруку за народ и странке у Српској?
Санда Рашковић – Ивић: ДСС не жели да се меша у унутрашње ствари других странака, нити је то пристојно радити. Најважније је да Срби у Српској остану јединствени и да своје недоумице пробају да реше сами у међусобном разговору јер уколико они не разговарају у ту пукотину између њих ће се убацити неко трећи, а тај неко трећи су странци. А онда не само да неће бити мир, него неће бити ни Републике Српске. А Република Српска је заиста наша свесрпска највећа тековина, јер то је западна српска држава коју имамо, са којом можемо да се поносимо.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:
Како коментаришете чињеницу да медији у Србији више и не постављају питања везана за Космет и Републику Српску, нарочито представницима партија патриотске опозиције?
Санда Рашковић – Ивић: Ја никада нисам тражила ауторизације текстова. Нисам тражила ни да ми постављају нека подобна питања нити сам избегавала да одговорим на неподобна питања. Свакоко постоји једна медијска блокада која се изражава и увежбава према опозиционим странкама, поготово онима које су евроскептичне и које имају другачији однос према Косову и Метохији, него што сад има званични Београд.
Ових дана се у Хрватској опет прича о злочинима српских снага над Хрватима у ратовима 90-их, при чему се заборавља да се спомену страдања Срба и брани употреба ћирилице. Поводом тога из Београда не стижу никакве реакције?
Санда Рашковић – Ивић: Режим не води рачуна ни о Србима у Србији, а камоли о онима у Хрватској. Заборавили суз их у име фатаморгане која се зове ЕУ, а у међувремену српска влада треба да покаже како смо добри за Брисел, како добро сарађујемо. Нажалост, сарадња у региону је друго име за попуштање Србије по свим питањима својим суседима и за српски заборав када су у питању српске жртве.
Бошко Обрадовић: Најпре треба рећи да актуелна власт на челу са Николићем, Вучићем и Дачићем зааборавила све Србе света и све Србе региона, из простог разлога што у експозеу премијера Вучића приликом састављања последње српске владе ниједном речју није поменут регион и расејање, односно укинута је министарство за регион и дијаспору и самим тим показано колико овај режим не брине за Србе ван граница. Самим тиме не брине ни за српске националне интересе који у вези Срба који живе у друм земљама широм Балкана.
Просто је дегутантно уопште данас причати о било каквим хрватским страдањима, а да пре тога не испричамо све оно што је једна бурна, трагична ненормална историја страдања под Независном државом Хрватском. Дакле, Вуковар 90-их је тек једна тема на крају једног историјског развоја у коме су искључиво Срби страдали од усташке руке и ножа у НДХ, у најмоструозним логорима смрти какви су били Јадовно и Јасеновац. Ми најпре морамо зато ту тему да испричамо, па ћемо онда доћи до теме Вуковар 90-их где ћемо да видимо како је дошло до тог Вуковара и шта се тамо заправо дешавало.
Ми не смемо да заправо причамо о Вуковару, јер Вуковар је крај једне приче који се завршава рушењем ћириличних табли, а које започела у Загребу с крајем 19 и по 20 века. Није рушење ћириличних табли почело прошле године у Вуковару већ пре више од сто и нешто година у Загребу.
Зато мора се направити континуитет српског страдања, једну врсту превенција да нам се не би десио нови геноцид над Србима, на просторима где данас живе, незаштићени од своје српске државе која их је на неки начин заборавила.
