Прочитај ми чланак

САНКТ ПЕТЕРБУРГ Око 200 припадника Војске Србије на вежби у Русији

0

Припадници Војске Србије из састава Треће бригаде Копнене војске учествоваће од 13. августа на војној вежби са припадници руских оружаних снага у околини Санкт Петербурга.

Припадници Војске Србије из састава Треће бригаде Копнене војске учествоваће од 13. августа на војној вежби са припадници руских оружаних снага у околини Санкт Петербурга.

Како је саопштило Министарство одбране, на полигону Каменка, од 9. до 12. августа, увежбава се 195 припадника Војске Србије.

Ознаке: , , ,

6 коментара “САНКТ ПЕТЕРБУРГ Око 200 припадника Војске Србије на вежби у Русији”

  1. тек успут каже:
    11.08.2018. у 14:55

    Џабе што војска иде на вежбе у Русију кад командни кадар иде на школовање (и индоктринирање) на запад.

    1. Дуња каже:
      11.08.2018. у 16:23

      Кад будете имали мало времена погледајте
      https://www.youtube.com/watch?v=NmEPH3x5XKo&list=PLRx9lLYavs5kBo58odhycQ_WAIqu0_Sh-

    2. тек успут каже:
      12.08.2018. у 21:10

      Одгледах синоћ. Схватио сам поенту мада су превише развукли филм за мој укус. Имам утисак да је снимано код нас, а на крају првог дела као да се појавио и Кичић.

    3. Дуња каже:
      12.08.2018. у 22:19

      Серија је 12 епизода, у Бгд и НС снимано, још није све преведено, али се ја после три године гледања сналазим и без превода….манипулације као у Србији, морони на власти, али битне фаце према овим нашима и проблами на које Руси наилазе и код себе, да би нешто“урадили“код бивших….покупили су доста из савремених ситуација….

  2. NgoeuInformer каже:
    11.08.2018. у 15:06

    Latinka Perović

    Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike

    Danas mnogo ljudi piše i objavljuje svoja sećanja. Po tome se, pored ostalog, naše vreme razlikuje od ranijih vremena: onog, na primer, posle Prvog svetskog rata i dugo posle Drugog svetskog rata.

    Otkud potreba današnjih ljudi da uzmu pero u ruke, koncentrišu se, prođu – još jednom – kroz svoj život, opišu ga i preispitaju sebe? Pridajem veliki značaj ovoj pojavi i na različite načine je podržavam. Nikada ne odbijam da recenziram rukopis nečijih sećanja, pišem za njih predgovore ili pogovore. A zatim ih predstavljam i prikazujem. Činim sve to, zato što u potrebi ljudi vidim nešto tragalačko. Promene su ogromne, i njihov ishod nije izvestan. Nestale su paradigme stvorene posle Drugog svetskog rata, a nove još nisu nađene. Zaokružen je ciklus komunizma kao planetarne ideologije. Više država je rođeno, ali mnoge su otišle u istoriju. Cena progresa plaćena je posvemašnjim nasiljem i zločinima. Pojedinac pokušava da, makar za sebe, napravi bilans. Gde je on bio u svemu tome? Ne bojim se naknadne pameti. Naprotiv, smatram da ona postaje prozirna tek u mnoštvu sećanja. Ona su važna dopuna zasnovanoj na istorijskim izvorima prvog reda: ona često sadrže ono čega u tim izvorima nema: duh vremena, motive za izbor ove ili one orijentacije, koji nikada nije lišen drame i odgovornosti. Tako čitam i sećanja Radovana Pantovića.

    Kada je odlučio da piše svoju prvu i jedinu knjigu u životu, Radovan Pantović je već bio u dubokoj starosti. Borio se za vreme, i uspeo je da ga po bedi. Danas, u izdanju Saveza antifašista Srbije i Dan Grafa d.o.o. imamo njegovu knjigu Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike. Za njegovu životnu saputnicu, Miru, i za njihovo potomstvo, već treću generaciju, to je veliki događaj. Ali i za Savez antifašista Srbije na čijem je čelu Radovan Pantović bio četvrt veka. O tom vremenu i o previranjima koja su zahvatila i organizaciju boraca narodnooslobodilačkog rata govori u svom odličnom prilogu knjizi Nebojša Dragosavac.

    Radovan Pantović je pisao o svom životu, ali to je i biografija njegove generacije, koja je učestvovala u sudbonosnim događajima 1941–1945. godine, a zatim u obnovi i izgradnji jugoslovenske države. I naročito u obnovi poverenja između njenih naroda pomoću formule bratstvo – jedinstvo.

    Socijalno, većina ove generacije pripadala je siromašnom seljačkom društvu. Školovala se samo dok je mogla da pristiže pomoć rodbine i prijatelja, a onda je krenula trbuhom za kruhom. U fabrikama Zemuna i Niša i Radovan Pantović je došao u dodir sa sindikatima, a izvan zidova fabrike sa levo orijentisanim studentima i socijalnom literaturom i pojmovima o pravednijem svetu.

    Bili su mladi i nespremno su dočekali rasulo jugoslovenske kraljevine. Ne naišavši na spremnost vojske da brani državu, sami su počeli da se organizuju u partizanske odrede. Okosnicu tog organizovanja činile su tajne organizacije Saveza komunističke omladine i Komunističke partije Jugoslavije. Bila je to neravna borba kojoj je snagu davala mladost boraca protiv okupatora i kvislinga. Ali i ideja revolucije: nema povratka na staro.

    Radovan Pantović je proveo rat na jugu Srbije, koji je bio pritisnut nemačkom i bugarskom okupatorskom vojskom, i kvislinškim jedinicama, nedićevcima i ljotićevcima. Posle povlačenja partizanskih snaga iz Užica, partizanske borce na jugu Srbije povezivala je samo ideja i organizacija. Pantović to vreme opisuje onako kako je bilo. Trebalo je zadobiti poverenje uplašenog naroda, štedeti ljudske živote, razviti solidarnost… Sve je to činjeno uz neverovatnu invenciju, slobodu inicijative, ali i odgovornost, spremnost na patnju. Radovan Pantović o tome piše detaljno, trudeći se da zabeleži ime svakog poginulog borca. To je jednostavna, sačinjena od suvih činjenica, duboko ljudska epopeja.

    A onda, život u oslobođenoj zemlji. Ali, razorenoj u ratu, zaostaloj i siromašnoj, punoj rana svake vrste. Razne dužnosti u državnom i partijskom aparatu. O tome Radovan Pantović manje piše. Ali ne zato što mu je nedostajalo vreme. I jedan Koča Popović je pisao: „Glavno mi je Prva proleterska, sve ostalo je bila služba“. I Radovan Pantović je instinktivno isticao da je njegova generacija do ljudskog vrha stigla herojstvom u oslobodilačkom ratu. Vlast je uvek kompromis, prilagođavanje, navikavanje… Bio je vezan za grupu koja je formirana u ratu, oko Dragog Stamenkovića. Tako je to bilo u celoj Srbiji. U svojoj mladalačkoj strogosti, ja sam to videla kao nahijski princip. A u stvari to je bilo tipično za Srbiju u kojoj otpor okupatoru nije primaran u ratnim sukobima, već u gerilskim akcijama.

    Radovan Pantović nije bio ni srpski nacionalista, ni jugoslovenski unitarista. U sećanjima piše: „Mi jesmo za vreme rata pevali:

    ’Toplički smo mladi partizani,

    mi volimo naš rodni kraj’

    Ali smo bili svesni da nema slobode u Toplici bez slobode Jugoslavije“.

    U isto vreme, Pantović je osećao da nacionalizam nagriza i njegovu generaciju. Pominje književnika Dobricu Ćosića, sa kojim je u ratu pokrenuo list „Mladi borac“.

    Radovan Pantović je bio uveren da su nužne promene i u društvu i u državi. Lucidno je naslućivao da je Komunistička partija Jugoslavije, čuvajući svoj politički monopol, širila svoje okvire za tendencije koje su je iznutra razarale. Razvodnila je, tako, svoju programsku orijentaciju, i izgubila posebnost.

    I posle sloma Jugoslavije, koji je doživeo kao kraj snova svoje generacije, ostao je protivnik teze o pomirenju četnika i partizana. U generaciji, u kojoj je ova podela bila aktivna, egzistencijalna, do pomirenja je, smatrao je, došlo 1944. godine. Pomirenje u novim generacijama, koje je lansirano u vreme demokratskih promena, tumačio je kao otvaranje vrata reviziji stvarne istorije. Nije ga tešilo što je do toga došlo u celoj Evropi. U Srbiji je to bilo više od konfuzije. Bilo je to prećutno širenje osnova etničkog srpskog nacionalizma. Posle kraja komunizma, snage poražene u ratu i revoluciji, na prepad su „preuzele“ pobedu nad fašizmom, otvorivši put ne samo revizionizmu nego i revanšizmu. U dešifrovanju te istorijske laži, Radovan Pantović je video smisao svog neumornog rata u Savezu antifašista Srbije. Ali, i smisao pisanja svojih sećanja.

    Više puta sam prolazila kroz rukopis sećanja Radovana Pantovića. Danas to činim sa njegovom knjigom, duboko uverena da je u njenom jezgru sadržana istorijska istina, koja je uvek jednostavna.

    Često moj pogled sa fotografije Radovana Pantovića na prvoj strani knjige ide ka njegovoj fotografiji na njenoj poslednjoj strani. Između ove dve fotografije je vreme od pola veka. Ali, na njima je jedan isti čovek. Podjednako: odlučan i blag, realističan i zagledan u budućnost, pametan i lep. Kao i on, uvek sam verovala da je laganje o njegovoj generaciji i vrednostima na kojima se ona formirala izraz intelektualne inferiornosti, ličnog i profesionalnog nemorala. Ovo, kao i svako laganje, pretenduje da postane opšte. Njemu se Radovan Pantović uvek suprotstavljao: u mladosti puškom, u dubokoj starosti – perom. Ar to nije dostojno istinskog divljenja?

    1. silverpropeller каже:
      11.08.2018. у 15:15

      Pitam se koliko covek moze biti glup ,pitam se gde je donja granica inteligencije da neko postavlja tekstove Latinke u nadi da ce to smece od pisanja neko da procita.

Коментари су затворени.