Прочитај ми чланак

ШАРОВИЋ: Бошко Обрадовић се заљубио у Вучића, шаље му љубавна писма

0

bosko-sarovic

Функционер Српске радикалне странке Немања Шаровић рекао је, гостујући у једној емисији, да је председник Двери Бошко Обрадовић заљубљен у Александра Вучића, наводећи да му пише љубавна писма.

Радикали, објасните народу зашто не нападате Вучића, каже се у саопштењу Српског покрета Двера поводом ове емисије.

Заменик председника СРС Немања Шаровић и председник Покрета Двери Бошко Обрадовић гостовали су у емисији „Без цензуре“ на зрењанинској телевизији „РТК“.

Шаровић је у емисији прочитао писмо које је Обрадовић слао Александру Вучићу, а које је функционер СРС окарактерисао као „љубавно писмо“.

Шаровића је посебно најсмејао где где Обрадовић пише Вучићу „да сте ви нама живи и здрави“.

– Бошко Обрадовић је очигледно заљубљен у Александра Вучића – рекао је Шаровић.

85 коментара “ШАРОВИЋ: Бошко Обрадовић се заљубио у Вучића, шаље му љубавна писма

  1. Jogi Ber каже:

    Ebala vas svadja vise ALOO!!!

    1. Владица каже:

      То им посо,шта друго да раде?Сигурно неће са мотиком у њиву.Питам се зашто нам треба 250 паразита у скупштини?И педест је млого,двеста места би укинуо и значајно умањио државне расходе за те ништарије и лезилебовиће, посланике.турим их на красни.

    2. Lav Kurčenko каже:

      Значи, промена Устава коју најављује Вучић, сигурно пролази. Зашто укидати посланичка места? Расходи? Чудно. Зашто не би свака општина имала бар по једног представника у Скупштини, а оне веће и више?
      Зашто се не залагати за равномерну расподелу посланичких мандата? Зар баш толико посланика мора бити из Београда?

    3. Rile каже:

      Е то бре Влајко, ТО! Земља опустела, њиве зарасле у коров, свима по мотику у руке и да видиш како би процветали за пар година….него шљам бре, неће да ради….

  2. radojica каже:

    po srs su dveri jedini krivac za svo zlo u srbiji! preterase ga! iza ovakvog napada postoji zadnja namera!

    1. Одесса каже:

      …стока безрепа не зна шта је предње а шта задње, они иду само за својим простачким инстиктом, који је и њихов политички програм и политичка идеја:
      у се, на се и пода се. Шешељ је живи доказ тог најпримитивнијег хедонистичког тројства: задригао је и дебео к`о сттеона жаба, упркос томе увек је дотеран и лепо обучен и опседнут је сексуалним маштаријама које и јавно износи.

  3. Misirac каже:

    Bolesno opterećen time što su Dveri umerena moderna desnica bez Karlobaga i Virovitice.

  4. Владица каже:

    Шаровић обрисао патос са овим ганцијем Обрадовићем…које улизивање бошкеца,минџоустом..фууј

    1. Lav Kurčenko каже:

      Сада је још и циганин? ‘Ајде.

    2. xyz каже:

      Има ли смисла рушити Вучића?

      Махинације и крађа на управо протеклим изборима, и незаконити поступци рушења објеката у Савамали, пробудили су из мртвих разнолику опозицију режиму Александра Вучића. Протести који су потом уследили, били су неочекивано масовни и показали да је чврстина којом Вучић држи власт исто толико илузорна, као и његове приче о бољем животу. Индикатор да су алави Вучић, и његова осиона власт, својим бахатим поступцима иницирали почетак свога краја је и подсмех, који је почео неконтролисано да се ваља у медијима, на друштвеним мрежама, и у кафанама. Кад са Вођом крене масовна спрдња, то је у Србији сигуран знак да је он одсвирао своје, и да је његов крај само питање времена.

      Поучени претходним искуствима, од 2000-те па до данас, где је промена власти увек доводила нову, од претходне гору власт, поставља се питање да ли уопште има смисла рушити режим Александра Вучића? Да би одговорили на ово питање, по мом мишљењу, морамо прво да разумемо структуру власти у Србији и положај владе и Парламента у њој.

      Мада су по државном уређењу Парламент и Влада у врху хијерархије власти у Србији, у суштини оне представљају тек трећи ниво у истинској (невидљивој) хијерархији власти. На врху пирамиде власти у Србији су западне амбасаде, као представници крупног интернационалног капитала, и НВО као други ешалон који такође служи истим интересима као и амбасаде. Оваква хијерархија представља почетну и средњу фазу поробљавања једне земље, и карактеришу је обојене револуције против непослушних власти у почетној фази, као и притисак за приватизацију и прелазак свих ресурса државе у руке међународног капитала у наредним фазама. Кључно у целој операцији је и овладавање медијима, како би се контролисао и ограничио дискурс у јавном простору, пропагирале „реформе“, приватизација, и контролисало бирачко тело. Истовремено, врши се уплив у све политичке партије са циљем да се ставе у функцију успостављања система где све партије раде у интересу интернационалног капитала. Како време пролази, и богатство државе прелази у руке међународних корпорација, значај НВО и амбасада се смањује, док у исто време расте значај директних представника међународног капитала, који удружени преко разних лоби група, удружења страних инвеститора и слично, врше директан утицај на владу.

      Дакле, овде имамо случај успостављања једног симбиотичког савеза између политичара и међународног капитала, где су политичари спремни да уступе богатства своје земље странцима, зарад дела плена, који они добијају за учешће у пљачки монументалних размера. У таквим условима долази до онога што аналитичари зову „нестанак идеологије“, где се више не може препознати која партија је „лево“, а која „десно“ у политичком спектру. Разлог томе је да су и лажни „леви“ и лажни „десни“ у истој функцији службе крупном капиталу и своје идеологије се сете једино пред изборе, како би варали бираче да им повере свој глас. У суштини партије се своде на интересне организације, којима је циљ долазак на власт, како би (служећи странцима) дошле у позицију да учествују у пљачки сопствене државе.

      Индикација да је у Србији процес успостављања лажне демократије завршен је апстиненција и апатија бирачког тела. У ситуацији где промена власти значи да је сјахао Курта, да би узјахао Мурта, неорганизовани део бирачког тела, који не припада партијама, нема никаквог разлога да на изборима учествује, јер не постоји нада да ће промена власти донети икакав бољитак. То доводи до тога да целокупни политички систем, укључујући и лажне изборе, служи да цементира пљачкашки систем, у коме за појединца има онолико места, колико је спреман и способан да пљачки допринесе на овај или онај начин. Сви други су маргинализовани, и званична пропаганда њихов неуспех да нађу своје место под Сунцем новог друштва представља као њихову неспособност (губитници транзиције).

      Јасно је да у новоуспостављеној структури власти, сама промена владајућег режима, као трећег ешалона власти, не значи ништа. Замена Вучића, Пајтићем или Радуловићем може да доведе до маргиналних промена, али би колонијални пљачкашки систем остао неокрзнут. То је отприлике и граница до које ће се толерисати било какве промене унутар система – оне су ограничене на то да ћемо моћи да бирамо Курту или Мурту. Било каква могућност промене курса, која би укључивала кораке ка успостављању суверенитета и независности од иностраних центара моћи биће брутално пресечена у корену.

      Постоји ли ипак могућност борбе за промену система, која би елиминисала странце из структуре управљања Србијом? Наду нам дају примери из срца империје, прецизније примери из прелиминарних избора који су у току у САД-у. Они показују да незадовољство оних који у изборима генерално не учествују, може да изроди политичке кандидате који су спремни да заступају маргинализоване апстиненте. Берни Сандерс, и Доналд Трамп су успели да, мимо медија, и политичке подршке својих партија, добију значајну подршку и уздрмају систем који је грађен у задњих четрдесет година. Пример Бернија Сандерса је показао да је најефективнија борба против система истовремени напад споља и изнутра. Активизам младих људи и великог броја њихових организација, уједињен са циљем да се њихов кандидат изабере за председничког кандидата, створио је огромну снагу сачињену од људи од којих велика већина у претходним изборима није ни учествовала, исправно процењујући да избор није ни постојао.

      За нас, ово је пример из кога нешто можемо да научимо, и да избегнемо грешке које су други већ направили. Прва грешка је да је могућ значајан активизам и промена изван система, без значајног остварљивог циља. Друга грешка је да је могуће да један човек или партија уздрма систем изнутра, без широке подршке изван система. Трећа грешка је да ће све ово само од себе некако да прође, а да ми можемо да се извучемо као посматрачи. Политичар и партија која има искрену намеру да систем промени, мораће да у тај посао укључи велики број људи и организација. Први корак ка промени система мора да буде проглас, како би се намера да се систем мења, обнародовала и образложила. Следећи корак би било укључивање свих појединаца и група које би покренуле и подржале израду предлога новог система и разрадиле га до детаља. Ако би Парламент у садашњем саставу одбио предлог промене система, онда би се овај предлог изнео као платформа широке коалиције на следећим изборима.

      Да ли постоји снага у парламенту или изван њега, која је у стању да изађе из зачараног круга рушења власти, како би на крају све остало исто, са странцима чврсто у седлу, не бих знао да одговорим. Сасвим сам сигуран додуше, да полако сазрева уверење да са системом, у коме се политичке партије шеснаеаст година лавовски боре за наше боље сутра, а нама је све горе, нешто озбиљно није у реду.
      Александар Михајловић

    3. Srx каже:

      браво буразеру!

      пун погодак

  5. Одесса каже:

    …онај Шешељев идиотски хумористички стил је матрица за сваког радикала.

    1. Савин каже:

      Шта ти је деменција, оптужује Бошка а заборавио је његова некадашња шапутања на увце са прајмером на скупштинским „дејтовима“.

    2. Dijasporac каже:

      Чуди ме да има неких из СРС који знају да изговоре слово „Р“. Неки нису више могли да се науче ни када су напустили СРС и постали веома „напредни“.

Коментари су затворени.