Прочитај ми чланакИсточнонемачки праведни модел родне једнакости, ишчезао са падом Зида, четврт века касније наставља да обликује представу коју мајке из бивше ДДР имају о себи самима и својој улози у друштву.
Источнонемачки праведни модел родне једнакости, ишчезао са падом Зида, четврт века касније наставља да обликује представу коју мајке из бивше ДДР имају о себи самима и својој улози у друштву.
У корист процеса уједињења, већина социолога се кладила на то да ће се животни услови жена на истоку и жена на западу хармонизовати у најкраћем или барем у средњем року. Да ли је то била сувише оптимистична прогноза? На пример, у 2007, само је 16% мајки деце између три и пет година било запослено с пуним радним временом на западу, насупрот 26% на истоку. Такође, премда је стопа наталитета у бившој Немачкој Демократској Републици (ДДР) данас једнако ниска као на западу, бројне разлике и даље опстају (1), попут процента ванбрачно рођене деце: 61% на истоку током 2009. насупрот 26% у западном делу. (2)
Женски део становништва у Источној Немачкој посебно је погођен друштвеним и политичким немирима изазваним уједињењем. У ДДР-у мајке су, за разлику од оних из Савезне Републике Немачке (СРН), без срамоте усклађивале своје породичне и професионалне животе. Припајање истока западу проузроковало је астрономски пораст стопе незапослености међу женама и негативно се одразио на њихов начин живота, њихове планове и њихово самопоуздање.
Широм Немачке, као и у остатку Европе, женско учешће у сфери рада значајно се повећавало од педесетих, али је овај напредак у ДДР-у био неупоредиво већи у односу на запад. Крајем осамдесетих, 92% источних Немица било је запослено, у поређењу са 60% њихових западних сусетки. По овом питању, постизање родне једнакости било је извесно и представљало готово изузетак у читавом свету. Док су на западу жене своје животне позиве усмеравале у облицима и даље прожетим породичним идеалима и патријархалном традицијом, на истоку, економска независност била је практично подразумевајућа.
Драматичан пад стопе наталитета забележен у ДДР-у током седамдесетих довео је до тога да је режим предузео различите мере како би охрабрио запослене жене да имају децу, посебно водећи рачуна о изолованим или разведеним мајкама. Понекад изведена из идеолошких оправдања (да се обезбеди радна снага за изградњу „социјалистичког друштва“), ова политика је свеједно допринела хармонизацији између професионалних циљева и родитељског стреса. С друге стране Зида, међутим, мајчински статус често је водио до осиромашења или потпуног пада у сиромаштво, посебно у случају развода или напуштања супружника.
Није никакво чудо то што су жене из бившег ДДР-а често на уједињење гледале као на претњу по њихове животне услове. Путем до тада непојмљивог искуства незапослености, систем вредности који је раније доживљаван као подразумевајући, потпуно се распао. „Када у агенцији за запошљавање кажете ‘самохрана мајка с двоје деце’, они не знају о чему говорите. Агенткиња која седи преко пута мене и не промени израз лица, ништа“, прича Илона, самохрана мајка и бивша продавачица из Источног Берлина.
„Само попуни формулар, на брзину, и пређе на следећу особу.“У ДДР-у жене су живеле под заштитом свемоћне државе која је очеве и породицу одржавала у подређеној друштвеној позицији. Функционишући под покровитељством институција, социјализација саме деце је у великој мери била одвојена од породице. Женска подршка независности није међутим нестала заједно са Зидом.
Истраживање спроведено међу незапосленим Берлинкама почетком двехиљадитих открило је различите односе које оне гаје према послу и деци. Све на потоње гледају као на централне ствари у животу, међутим, оне које долазе са запада дају деци већу важност од посла. Премда свесне мука које их чекају, имају склоност да на незапосленост гледају као на могућност да путем ње у потпуности остваре своју (мајчинску, прим. прев.) улогу. Насупрот овоме, источне Берлинке желе да ускладе своје образовање и постизање каријерних планова, тврдећи да ће и деца боље одрастати у условима који би постојали ако би оне пронашле посао. „Осећајући се боље у својој кожи“, као раднице, боље би играле и своју улогу мајки. На своју независност гледају као на благослов за њих и за њихове породице.
Поуздана социјална заштита као суштински предуслов за једнака права
Мајке из Западног Берлина генерално осећају да нико није подобнији за одгајање њихове деце од њих самих. Иако увиђају значај обданишта и дневног боравка, често су склоне да живе држећи се својих строгих распореда. За источноберлинске мајке, међутим, навикнуте на флексибилније распореде у ДДР-у, приступ обдаништима представља кључно питање, посебно од када послодавци обраћају пажњу на њега у својим политикама запошљавања.
У двехиљадитој, Ана, незапослена двадесетосмогодишња продавачица, није крила свој бес због све учесталијег одбијања да је запосле само услед њеног изолованог мајчинског статуса. „Сваки пут понове: ‘Шта, имате двоје деце? Ах, па то неће бити могуће.’ Када им објасним да сам пронашла начин да их збринем за време док сам на послу, они се направе глуви.“ То само придодаје њиховим сумњама да би поново могла да остане у другом стању: „Ипак, мале су шансе да опет затрудним. То је оно што сам недавно рекла и једном типу: ‘Нећу правити ново дете када већ имам два, не брините.'“ У данима ДДР-а, оваква изјава у заводу за запошљавање била би незамислива.
У Западном Берлину, мајке незапосленост виде као шансу
Све мајке на истоку су током тражења посла морале да се доказују, да убеђују да су савладале нова правила, притом трпећи трајна понижења приликом таквог третмана. За западне Берлинке, с друге стране, управо су растући захтеви на тржишту рада оно што им проузрокује проблеме.
Паула, самохрана мајка у 36. години и незапослена секретарица, пријавила се за посао у близини своје куће. „Све је деловало савршено: тражили су да куцам, јављам се на телефон, водим рачуна о муштеријама и слично. Онда је директорка рекла: ‘Добро, понекад може доћи до тога да морате да радите дуже од четрдесет сати недељно или да дођете на посао викендом.’ Одговорила сам да ми то нимало неће одговарати и да бих више волела да радим тридесет сати као током својих претходних запослења.
Боље да ништа нисам рекла! Почела је да виче на мене, била је ван себе… У оваквој незапослености која влада, рекла ми је, треба да се сматрам срећном што сам пронашла посао. Потом ме је упитала какав је то осећај бити помаган паразит који живи на рачун друштва.“ А Паула се пита: „Ја не тражим ништа више од посла, али какво је ово друштво у којем морамо дати своју децу на чување од јутра до мрака?“
Судећи по социолошкињама Јути Гизи и Дагмар Мајер, „најпозитивнији резултат породичне политике у ДДР-у био је постизање економске независности жена. Данас је то нешто незамисливо. Свакако, зарађивале су нешто мање од 30% у просеку од мушкараца, будући да су често радиле на мање квалификованим позицијама, и у том погледу њихов положај није био баш сјајан, што је нешто што се често заборавља. Међутим, нису се плашиле тога да остану без крова над главом или да не нађу место у обданишту јер су могле да се ослоне на солидну и поуздану социјалну заштиту. То је важан услов за постизање равноправности, ако не и најважнији.“ (3)
Са таквим наслеђем, Еделтрауд, двадесетогодишња куварица, удата са двоје деце, живела је доста лоше десет година након пада Зида, због постојећих социјалних закона и свог мужа. „Постале смо зависне од својих партнера, зависне од новца који желе да нам дају, зависне од тога како држава све процењује. Ако он одлучи да имате довољно да задовољите своје потребе, то је то, тачка. Нађете се сами са својом главобољом, јер је новац, проклети новац, тема која стално искрсава, и поводом тога се ништа не може учинити.“
Источнонемачки праведни модел родне једнакости, ишчезао са падом Зида, четврт века касније наставља да обликује представу коју мајке из бивше ДДР имају о себи самима и својој улози у друштву.
ПРЕВОД: Андреа Јовановић
САБИН КЕРГЕЛ је социолошкиња, истраживачица на Слободном берлинском универзитету.
(1) Види: Michel Verrier, „Une ‘panne démographique’ qui vient de loin“, Le Monde diplomatique, septembar 2005.
(2) Joshua Goldstein, Michaela Kreyenfeld, Johannes Huinink, Dierk Konietzka i Heike Trappe, „ Familie und Partnerschaft in Ost- und Westdeutschland“, Institut Max-Planck de recherches démographiques, Rostock, 2010.
(3) Jutta Gysi i Dagmar Meyer, „Leitbild: Berufstätige Mütter – DDR-Frauen in Familie, Partnerschaft und Ehe“, u: Gisela Helwig i Hildegard Maria Nickel, Frauen in Deutschland 1945-1992, Akademie Verlag, Berlin, 1993.
