Прочитај ми чланак

Седам година голготе породице радника страдалог у „МБ Наменска“ из Лучана

0

Суђење за смрт младић Миломира Миливојевића у пожару у фабрици "МБ - Наменска" требало је да се одржи данас пред Апелационом судом у Крагујевцу, међутим одложено је због штрајка адвоката. Отац настрадалог младића, Милован, у потресној исповести каже да их у животу држи једино борба за правдом, као и да им пуно значи данашња подршка грађана испред зграде суда.

Несрећа се догодила у јулу 2017. године када је дошло до експлозије и пожара у магацину са барутом у фабрици „МБ Наменска“ у Лучанима. На лицу места страдао је Милојко Игњатовић, док је тешке повреде задобио младић Миломир Миливојевић. Упркос напорима лекара да спасу његов живот, младић је после 20 дана борбе преминуо на Војно-медицинској академији, док је био у вештачкој коми.

Предмет за смрт младића други пут се налази пред Апелационим судом у Крагујевцу, након што је у Основни суд у Ивањици пресудио да се руководиоци фабрике „МБ Наменска“ Владимир Лончаревић и Томо Стојић осуде на три године затвора, док је некадашњи директор фирме Радош Миловановић преминуо у току процеса и против њега је поступак обустављен. Као знак подршке, јуче је на друштвеним мрежама кружио апел да се скупи што већи број људи испред суда.

Отац настрадалог Миломира Миливојевића, Милован, у разговору за Нова.рс истиче да је захвалан свим добрим људима који су дошли јутрос да подрже његову породицу у овој, седам година дугој, борби. Истиче да је ово други пут да суд у Ивањици пресуђује, а да се руководиоци жале на пресуду.

„Поново су урађена вештачења, радила су их четворица стручњака са Машинског факултета. Суд је пресудио истом пресудом. Данас је требало да све то буде решено коначно, после седам и по година да скинем тај јарам са леђа. Желим да се само догоди пресуда. Надамо се да ће Апелациони суд да пресуди поштено. Данас сам први пут видео подршку и осетио доброту људи“, прича нам Милован Миливојевић

Како наводи, пред судом у Ивањици сви су били против њега и његове породице, од 1.300 запослених радника, 1.000 њих је било на страни покојног директора Радоша Миловановића.

„Наменска тог дана није радила, директор их је све довео. Сви су добили дневнице и бесплатно гориво. Мене су испред суда псовали и причали ми неке грозне ствари. Тај човек је био диктатор и да није умро, још би био директор. Подршка коју смо данас добили нам значи неописиво. Па кад погледате, место где сам се родио, одрастао, људи са којима сам се радио, са којима сам провео век, који су дошли на први рођендан мог сина, били му на пунолетству и кад се све десило, нико ме није подржао. Престали су да ми се јављају, да долазе у кућу и на славу.

А данас се појављујем у Крагујевцу где никога немам, а толико народа је дошло“, појашњава нам неутешни отац.

Он истиче да је имао барем део подршке попут ове данас, правда би већ била задовољена на неки начин.

„Да је барем сто људи било уз мене кад сам кренуо у борбу за правду и мог сина, све би већ било готово. Да је 100 радника стало на моју страну, не бих могао да их отпусти све тај директор, нисмо имали никога тамо. Да сам имао сто људи око себе, не би ово све седам и по година трајало. Да нисам ишао код председника Србије, не би ни истрага била покренута. Једино је то оно што је испуњено, све друго из тог разговора од сат времена нас је слагао“, појашњава отац.

Каже да се породица већ седам и по година носи са неизмерном тугом и да им је свима здравље нарушено после губитка сина.

„Супруга и ја смо на лековима, њено здравље је је урушено начисто. Ћерка се бар држи и здрава је, она нам је снага. Скоро се и породила, добили смо унукицу Магдалену. То је једина светла тачка у нашем животу. Све што нам се издешавало за ових седам година је утицало јако на нас. Константно на лековима, не могу да спавам без лекова. Једино што ме држи у животу је та нада да завршим ову нашу борбу, да се изборим за правду, да докажем истину. Само желим да докажем оно што сам видео својим очима“, наглашава Милован.

Присећа се и кобног дана, када је са сином заједно радио у другој смени и каже да је са њим био неколико тренутака пре несреће.

„Дошао је код мене, попио је три чаше сока и неку наполитанку појео, да се мало освежи и да дође себи. Лето је, била је висока температура напољу, а он где је радио на ваљку је температура била 80 степени. У 19:05 сати се чуо неки страшан звук. Отворио сам врата и погледао, видео сам ватру како гута све. Дете ми је изгорело пред мојим очима, био је у мајици тада, нису имали заштитно одело, а сад су добили заштитна одела, увели су видео надзор и пажљивије вуку барут. За седам и по година сам овом мојој борбом сачувао животе сигурно“, каже отац.

„Памтим његове последње речи“

Свог сина није успео да види након пожара, јер га санитетско возило већ одвезло у Дом здравља.

„Фабрика има своју ватрогасну службу и санитет. Они су га већ ставили и одвезли, нисам могао да приђем. Ватра је била огромна, гутала је и објекте около. У том магацину је требало да буде 440 килограма барута, а било је 2.500. Медицинска сестра која је била у санитету ме је позвала на телефон и рекла ми да хоће син да ме чује. Памтим његове последње речи, плакао је и јецао: “Јој тата, ја сам изгорео. Јој тата, како смо спустили буре, из бурета је плануло. Тата, хоћеш ли доћи?”“, препричава нам отац.

Како истиче, његов син је био свестан и у Дому здравља у Лучанима, али и у болници у Чачку.

„Док сам се ја бициклом спустио до Лучана, он је већ био пребачен у Чачак. Тамо је рекао лекарима да поруче родитељима да се не секирају и питао је да ли ће да умре и да ли је много изгорео, јер је требало да иде са девојком на море. Након тога је, због повреда, стављен у стање вештачке коме и тамо је умро, двадесето јутро од пожара“, објашњава нам отац натрадалог младића.

Како истиче, задњи део тела његовог сина највише је био захваћен ватром, али је имао и унутрашње повреде од силине експлозије.

„На ВМА се борио за живот, али није издржао. Нисмо се видели, ни чули. Нисмо успели да причамо са њим, јер је био у стању вештачке коме. Последњи пут смо га видели када је пребачен на одељење, само кроз стакло, али већ тада није био свестан. Ћерка је то све тешко поднела, она је са нама преживела ту агонију. Чак је добила тужбу од директора што се обратила председнику државе писмом јер је изгубила брата. Била је осуђена пред судом у Ивањици, па смо се жалили на то. Она је остала без посла. Звали су њеног тадашњег газду који је морао да је отпусти. Тај директор је био моћан и бахат, а то му је дозволила држава и друштво, сви из Лучана“, истиче Милован.

Како истиче, упркос притисцима, он је остао да ради у Наменској, али да му тешко пада јер сваког дана гледа место погибије његовог сина, док је ћерка добила посао у Дому здравља у Чачку.

„Притисака је било на почетку, страшних и превеликих, а сада већ мање, од смрти директора. Неколико тужби је било, покушали су на сваки начин да ме ућуткају. Имао сам пријаве у полицији, инспектори су ме звали да дајем изјаве. Тај директор је радио шта је хтео“, каже Милован о притисцима у својој борби.

Како истиче, тек након смрти директора, колеге су почеле да му се обраћају.

„Кад ме виде, погну главу, али ме поздраве, види се да их је срамота. Само тројица колега нису пружали подршку директору, били су уз мене. Сад сви покушавају да ми се јаве, климну главом, ја исто поздравим, ваљда су изгубили страх. Доста њих ваљда осећа и грижу савести. Свима ће Бог да суди. Али ми свакако више ми не требају, показали су своје лице кад је мени и породици било најтеже, помагали су да ме униште. Нису стали на страну мог покојног сина“, објашњава он и наводи:

„Нико од колега није био у Крагујевцу јутрос да пружи подршку, нема тога. Прошле недеље је била подршка студентима и на том скупу је било доста радника из Наменске, али одмах су кренули позиви и претње из врха фабрике због тога што су изашли. Мило ми је што су се људи пробудили“.

Како истиче, много људи се побунило јер је морало да мења документа због промене назива улице по покојном директору Радошу Миловановићу.

„Није дато име Улица настрадалих радника, 21 човек је погинуо за време његове владавине и дато је његово име. Сада хоће да му направе бисту, а наводно су ми рекли да хоће да уз његову бисту ставе спомен плочу настрадалим радницима. Рекао сам им да се случајно ни не нашале да ставе име мог сина. Не долази у обзир да име мог сина стоји уз бисту једног таквог човека“, разочаран је отац младића Миломира.

 

Извор: Нова

Ознаке: , ,