Прочитај ми чланак
Ових дана навршило се седамдесет година од смрти Димитрија Љотића. О том догађају Боривоје Карапанџић пише:
„Преко својих веза Димитрије Љотић успео је, да неколико виђених личности пребаци преко линије фронта на савезничку страну. Међу првима пребацио је делегата ђенерала Михаиловића потпуковника Синишу Оцокољића – Пазарца и студента Растка Марчетића. После Пазарца и Марчетића, Љотић је пребацио преко фронта и истакнутог новинара Бору Гавриловића и студента Милорада Илића, Краљевог друга. Затим је пребацио и познатог београдског адвоката Милана Фотића, брата бившег Краљевског амбасадора у Вашингтону – Константина Фотића. Све њих Љотић је послао на другу страну, да би Савезницима објаснили сву трагику положаја у коме се нашла Југославија предајом међународном комунизму. Уз то, требало је да информишу Западне Савезнике и о замисли да се преко слободне Словеније крене ка ослобођењу целе Југославије. Премда је био уверен да ће послати људи бити у стању да правилно информишу западне Савезнике о стварној ситуацији у Југославији, а нарочито у Словенији, Димитрије Љотић је сматрао: да су са српске стране потребни још већи ауторитети, који би, по своме имену и положају, били у стању да нагнају Савезнике да поверују не само у веродостојност донешених обавештења, већ и да их приволе да се заинтересују, за борбу националних антикомунистичких снага у Словенији, па, евентуално, и своју помоћ да пруже. Отуда је Љотић сматрао да овај велики задатак могу обавити с најбољим успехом Патријарх Гаврило Дожић и Епископ др Николај Велимировић. Зато је Димитрије Љотић све учинио, да се ови високи достојанственици Српске православне Цркве пребаце преко фронта на савезничку страну. Када су биле извршене све припреме за пут Патријарха и Епископа Николаја, који су из штаба Војводе Ђујића, из Светог Петра код Горице, имали кренути ка Савезницима, Димитрије Љотић је пошао из Илирске Бистрице да се с њима поздрави и да их лично испрати.
Димитрије Љотић пошао је на пут у једном малом путничком аутомобилу Ратка Живадиновића, бившег Секретара Југословенског Антимарксистичког Комитета, који је та кола набавио за своје потребе и дотеривао им и мењао унутрашњост како му је кад требало. Тако је задње седиште било од мадраца из неких других кола, те уопште није пасовало, тако да је било нестабилно. Ова околност је највише допринела несрећи, која се догодила. Љотић је кренуо из Илирске Бистрице 23. априла 1945. године. Шофирао је сам Ратко Живадиновић, који је био врло кратковид и носио наочаре с минус десет диоптера. До Живадиновића, на предњем седишту десно, седео је инг Светолик – Луња Лазаревић. Позади Живадиновића, на левом задњем седишту седео је судија Јова Сарачевић, један од Љотићевих личних секретара, а до Јове на задњој десној стра- ни седео је Љотић, који је главом додиривао сам плафон аутомобила с обзиром да је мадрац био неупасован и уздигнут управо на тој страни. Тако је Димитрије Љотић пошао на свој последњи пут. Несрећу, која га је задесила, инг Лазаревић описао је овако: „… Пошли смо са великим закашњењем, око 4 сата после подне. Много смо изгубили времена око набавке бензина и кола, а што је у овом трагичном случају било од пресудног значаја. Мени се чини да је пок. Председник имао своја стална кола и потребног бензина, а што на жалост никада није био случај, ова се несрећа не би ни десила. Могућност је за то била, али поред жеље многих да Председник има властита кола за употребу, он је лично то одбацивао и исто спречавао… Успут смо имали гумидефект. И овога ради изгубило се доста времена. Затим неспоразум између пок. Председника и друга Јаше (брата пок. Љотића – примедба БМК), око места где су требали да се сретну, донео је такође губитке у времену. Покојни Председник је мислио да треба да се састане са другом Јашом негде око Шент Петра где је био смештен други пук. Међутим, после смо утврдили да њихов састанак треба да буде негде на раскрсници путева Шент Петра и Постојне. Док је Председник телефоном из Шент Петра расправио са Постојном, било је то пред сумраком. На поменутој раскрсници састали смо се са другом Јашом и Цонићем. Друг Јаша уручио је пок. Председнику коферат са неколико златника, својине Корпуса, за Патријарха и Владику Николаја, како би им се исто нашло за пут, који им је предстојао.
После неколико измењених мисли око неспоразума, ми смо кренули даље. У то време почео је већ да пада мрак… Ратко је возио очајно. Возио је све преко рупа, тако да га је и сам Председник често опомињао… и често му понављао следеће речи: ‘Пази, Рале, на рупе од друма, моја ти је глава мека’. Ратко му је обично одговарао: ‘Не брините ништа друже Председниче, ја сам преко Караванки прешао, долазећи у Бистрицу’. У више махова је пок. Ратко ударао на рупе поквареног бетонског друма, тако да 379 се пок. Председник често хватао за главу од удараца о аутомобилски кров… Када је почео да пада мрак, ја сам тражио од Ратка да ми уступи вожњу, како смо се у Бистрици договорили. Ратко је возио даље и ништа ми није хтео да одговара. Тако смо стигли у место Хајдучину око 9 часова увече. Ту су нас пресрела и зауставила два, млада Словенца. Ако се не варам, један је од њих био официр. Зауставили смо се и сви изашли из аутомобила. Један од Словенаца, онај за кога мислим да је био официр, пришао је пок. Председнику, војнички поздрављајући га, са речима: ‘Да ли сте Ви г. Љотић’. Покојни Председник му је пришао, помиловао га позади главе, по коси, и рекао му је: ‘Ја сам, дете моје’. Даље се је развијао следећи разговор између њих двојице. Словенац: ‘Куда ћете овако доцкан?’ Председник: ‘По плану, мој драги’. Словенац: ‘Ама г. Председниче, Ви не можете даље ићи’. Председник: ‘Е, а зашто?’ Словенац: ‘Видите ли оне ракетле, погледајте их, ено их баш сада две, то су партизанске, и то непосредно поред пута, куда Ви треба да прођете’. На ово ће Председник њему: ‘Па шта!’ Словенац, обраћајући се Председнику, рече: ‘Молим Вас да прекинете пут, код нас ћете спавати, а ујутру рано ми ћемо благовремено послати патроле и све ће бити у реду’. Председник му приђе ближе, обухватајући га обема рукама за рамена, рече му: ‘Знаш сине мој, ти си војник, ти мораш знати шта то значи задатак. Ја имам задатак да вечерас стигнем у Св. Петар и друкчије се не може’. Словенац је и даље наваљивао, наводећи Председнику да ноћас нема никаквих патрола на овом делу пута и да је врло опасно. Све је било у залуд. Председник је остао упоран. И одмах некако при даљој вожњи, десет-петнаест минута вожње пре несреће, пок. Ратко за мало није згазио двојицу бициклиста. И овај случај дао ми је још више разлога да понова покушам да преузмем кола… Пок. Председник ухватио ме за уво, додајући строгим гласом: ‘Остави Ратка на миру, ово ти последњи пут кажем, ти треба да водиш рачуна о свом задатку!’ Исто тако и пок. Ратку је тога тренутка рекао: ‘Пази Ратко, води рачуна о мојој глави, немој у неку дубоку рупу, и могао би на овом делу пута, док заобиђемо ове брежуљке, да угасиш аутомобилске фарове, да не би били добра мета за њих – партизане’. Ратко је ово одмах и учинио. Ја сам се затим окренуо пок. Председнику и рекао: ‘Друже Председниче, ја се лично не плашим, али мислим да би било боље да останемо у овом месту на спавању, с тим да ујутру рано кренемо’. Председ-ник ми је на ово љутито одговорио: ‘Ти ако хоћеш можеш, а ја ћу да продужим’. На то је и друг Јова Сарачевић додао: ‘Било би заиста добро да не идемо даље’. Председник је и њему исто одговорио: ‘Можеш и ти да останеш‘, настављајући љутито нама се обојици обратио: ‘Слушајте ме, ја кад имам негде да стигнем, и онда када бих знао да ћу погинути, продужио бих пут’. Ово су биле последње речи које је пок. Председник изговорио пре катастрофе. Од овога тренутка ја сам се нагао на шоферско окно, гледајући на све стране пута, држећи у једној руци пушку шмајсерку а у другој браву од аутомобилских врата, да бих могао у случају напада одмах да искочим. Ово је било последње чега се сасвим добро сећам, а што је било на два до три минута пре несреће. О самом моменту несреће сећам се, као кроз маглу, да сам приметио када смо ударили о неко камење пре пада, и чини ми се да сам испустио пушку шмајсерку из леве руке хватајући за ручну бремзу, на коју сам изгледа, услед потреса ударио вилицом и исту сломио. Катастрофа је наступила и ја сам услед тешке повреде лобање изгубио свест. Из несвести ме је пробудио Јова Сарачевић, у самој рупи у аутомобилу на моме седишту. Интересантно је да се сећам првих својих речи упућених другу Јови: ‘Шта је са Председником?’ Он ми је одговорио: ‘Председник је мртав’. Мртвог Председника нисам видео, а и сам сам био у тешком стању окупиран самртничким боловима. То је било све… Несрећа се десила, како сам доцније сазнао, на некаквом мостићу чија је половина била срушена. Лева страна мостића у правцу нашег путовања, била је срушена, а десна је била читава и она се користила у оба правца саобраћаја.
Пок. Ратко, пошто је имао слаб вид, а и без ноћних аутомобилских фарова, носећи при томе наочаре, није имао апсолутно контролу пута. Возио је место десном страном пута, левом против свих прописа саобраћаја. Тако је и могло доћи до несреће. На целом путу вожње пок. Председник је био врло добро расположен. Ратко такође. Он је био пресретан, и горд, што му се указала прилика да вози пок. Председника. Јова је био такође врло расположен. И ја исто тако…“
Димитрије Љотић је на месту погинуо, Ратко Живадиновић је нешто доцније подлегао задобијеним повредама, инг Светолик Лазаревић је сломио вилицу и ногу, док је једини остао здрав и неповређен судија Јова Сарачевић. Све се то догодило 23. априла 1945. године око 10 часова увече. На пострадале наишли су четници Војводе Момчила Ђујића, који су им указали прву помоћ, а тело Димитрија Љотића пренели у Свети Петар код Горице, у четничку капелу. Ту је 24. априла 1945. године Епископ Николај, уз асистенцију свештеника из Динарске четничке дивизије, одржао опело. После опела, седи Владика је над одром Димитрија Љотића изрекао своје чувено посмртно слово о којем су четници говорили: „Вредно је живети и погинути да би се чуо говор, какав је малопре одржао Владика Николај.“250 Те исте вечери, 24. априла 1945. године, Патријарх Гаврило и Епископ Николај кренули су на пут у пратњи протојереја Стевана Пространа и др Ђоке Слијепчевића, доцента на београдском Универзитету. Први је додељен пратњи по предлогу Војводе Ђујића, а други по жељи Д. Љотића. Сахрана Димитрија Љотића обављена је сутрадан, 25. априла 1945. године, уз општу жалост и добровољаца и четника и словеначког народа. То је био крај овоземаљског живота Димитрија Љотића“.
О њему је војвода Момчило Ђујић говорио:“У ствари, ја сам у животу сусрео три велика човјека, велика политичара: Димитрија Љотића, Адама Прибићевића и Милана Гавриловића. То су људи који су могли бити патријарси по свом карактеру, по свом поштењу, по скромности, по вјери у Бога. Знате, да није било Љотића, не би било Недића. А да није било Недића, Српство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави. Недић је спасао Српство од пропасти. Он је пола милиона Срба, бизу осамдесет хиљада дјеце, прихватио испод усташког ножа. Он је своју част ставио на коцку ради спасавања српског народа. Његова улога била је много тежа него улога Дражина. Да је мене неко питао: хоћеш ли уз Недића или уз Дражу? – ја би увијек пристао уз Дражу, јер сам био слободан, у шуми, а онамо, у Београду, свачија глава је била на њемачком пању. Несрећа је у томе што је Дража разговарао с Титом, што се састајао с њим, планирао заједничку борбу. А Недић је одиграо спасоносну улогу, иза њега је стајао Љотић, један велики родољуб. Никакав издајник! Он је био као пророк Божији. Многе ствари предвидио је боље и тачније него многи наши политичари. Укратко да вам кажем: Недић – то је наша велика жртва и велики спасилац, Дража – велики мученик. Ето.“
Владимир Димитријевић о њему каже: “У сумњу се не може доводити чињеница да је Љотић настојао да читав свој живот заснује на начелима вере. У сјајној књизи Станислава Кракова „Живот човека на Балкану“, познати писац „Пламена четништва“ и режисер филма „За част отаџбине“, описује Љотића како на првим борбеним линијама на Рововској коси (у Првом светском рату) чита као молитву Паскалове речи: „Како не знам одакле долазим, исто тако не знам ни куда идем; ја знам само да ћу одлазећи са овога света пасти или у ништавило или у руке расрђеног Бога“. У време свог другог сусрета с Краковом (први је био предратни, док је Љотић још био толстојевац), млади официр се већ био ослободио утицаја грофа из Јасне пољане. Толстој својим делима није могао да га утеши кад је Димитрију умро отац, кога је јако волео. Краков о Љотићу вели: „Сада су св. Августин, св. Фрања Салски и Блез Паскал постали његови религиозни саветници. У једном џепу своје тесне официрске блузе носио је „Мисли“ Паскалове у једном издању из 18. века, а у другом „Introduction à la vie dévote“ од св. Фрање Салског. Неколико година касније, место ових књига, имао је увек у унутрашњем џепу свог капута једну малу икону на дрвету. (…) Нас двојица смо били толико различити по животним схватањима и темпераменту да ми је после првог радосног осећања што сам срео неког блиског почео да смета његов испоснички став. Чинило ми се на тренутке да је то поза. Уз то, никада није хтео да говори о женама и једном приликом рекао ми је да би се, да није било рата, по свршеним студијама у Паризу, закалуђерио“. Једном приликом, да би га изазвао, Краков је у друштву млађих официра почео да прича распусне повести о солунским блудницама. Љотић га је молио да престане, јер га је стид да то слуша. То је Кракова још више раздражило, па је постајао све безочнији. Љотић му је, на крају, ставио руку на уста, што је Краков једва дочекао да се физички обрачуна с „чистунцем“. Свом снагом ударио је Љотића песницом и овај се тешко затетурао и ударио леђима у зид. Шта се даље збило? Ево Краковљевог описа: „Истог тренутка уплашио сам се свог инстиктивног, али дивљег поступка. Погледао сам, збуњен, на свог рођака. Он је пошао ка мени. Сада сам био решен да га пустим да он мене удари и да се не браним.
Он ми је спустио руку на раме:
– Ја знам, Сташа, да ти то ниси хтео да урадиш. То је било изван твоје воље… Ево…
И уместо очекиваног ударца, он ме је пољубио у образ.
Када сам га ударио, ја сам пребледео, али у овом тренутку био сам тако црвен да сам осећао да ми образи горе. Никад се тако нисам стидео себе.
Од тог тренутка постао сам најбољи пријатељ и друг са Љотићем.
У мени је стално будила радозналост његова крајња уздржљивост према женама, чак и када се о њима говорило.
Једном ми је одговорио озбиљно и кратко:
– За мене ће се то питање поставити само код оне жене са којом се будем венчао“.
Тако је било на Солунском фронту. Али, тако ће остати и уочи Другог светског рата. Познати предратни новинар Милан Јовановић – Стоимировић, покретач листа „Вардар“, у разговору са Слободаном Јовановићем дотакао се и Димитрија Љотића. Слободан Јовановић је том приликом рекао да познаје Љотића: „Ми уосталом имамо једну заједничку црту, због које се и интересујем за тог човека. То је побожност!“. Стоимировић је Јовановићу рекао да и он цени Љотићеву веру, јер је она негована, и јер ју је Љотић градио читајући Августина и Тому Аквинског, имајући чак већу ерудицију од многих епископа; истовремено, исказао је да му код Љотића смета „његов клерикализам, његово подређивање поповима, његово певање за певницом, његова смелост да чита апостол кад се нико други не прихвата те дужности…“. Јовановић је непрестано хвалио Љотићеву побожност, која је у нашој средини увек сматрана скоро женском слабошћу, и за коју Стоимировић вели да човек мора имати извесну кураж због могућих исмевања која прате манифестације личне религиозности. Јовановић му је одговорио: „Или се је побожан, и онда се иде до краја, или се није, и онда се стаје на пола пута, и остаје“…
Предратни левичар Драгољуб Јовановић, у књизи успомена „Људи, људи“ пише да је Љотић у затвору младим комунистима давао храну коју је добио од куће. Он Љотића не воли, али истину не прећуткује.
Владика Николај о њему, током беседе на опелу, каже:“ Било је људи који су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где су му поља? Ја тога не видим. Али је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика“.
Како је Љотић мислио, и шта је видео уочи Другог светског рата?
Доносимо његову беседу „Казна Европи“, овбјављену 27. августа 1939, неколико дана пре почетка Другог светског рата:
>>Казна Европи
Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.
И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: „Уви, уви мње: придоша Агарјани“ (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).
Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.
Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.
Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.
И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:
О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?
Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.
Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?
Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.
Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.
Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.
Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.
* * *
Три човека у Европи, у сутрашњој драми њеној, играће највидније улоге: Мусолини, Хитлер и Стаљин.
Каква је њихова духовно-морална формација?
Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.
Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.
Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.
* * *
Погледајмо сада најпознатије духовне формације Европе у 19 и 20 в.
Три главна правца се ту дају видети:
Једни, као Мусолини, без вере сматрају религију потребном ради одржавања друштвене заједнице; као политичко средство, као варку за ниже слојеве.
Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.
Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.
* * *
Стаљин, богоборац и христоборац, хоће рат светски свом свешћу својом. Он не види таму. Он не чује буру. Он не осећа трусове. Он иза тога види зору новог човечанства. Кроз општу бољшевичку револуцију јеврејски пророк К. Маркс – Мардохај Маркс је то обећао. Двадесет и две године бољшевичкога експеримента нису успеле да га разувере. Напротив, чим је угледао могућност за рат светски, он се бацио свом снагом своје челичне воље, на његово остварење.
Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она „више цени резултате него начине како се до њих дошло“ – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.
Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.
Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју „најбољу и највишу расу људску“ – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, „већ и за онај кроз триста година“. Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.
Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.
Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.
Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.
Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.
* * *
Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су „наследно оптерећени“ или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.
И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.
Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! „Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!“ Говорили су: „Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира“.
Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?
Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.
Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.
И они данас снују и одлучују о судбини њеној.
Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.
Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!<<
(Борба за веру)
