Прочитај ми чланак
Историчар и публициста Салих Селимовић уверен да Бошњаци не треба да беже од свог српског порекла.
Историчар и публициста Салих Селимовић казао је да је већина Муслимана/Бошњака на простору Балкана српског поријекла и да су прије исламизације најчешће били православци.
Он је навео да је много муслиманских интелектуалац, који су се осјећали Србима и то нијесу крили ни када су их због тога прогониле и турске и аустроугарске власти.
Један сте од ретких Бошњака који јавно говори о свом српским коренима и истражује процес исламизације на просторима бивше Југославије, тврдите да је већина данашњих муслимана има српско поријекло.
– Не видим ниједан разлог зашто би крио своје српске коријене. То исто мислим и за друге људе без обзира о каквом и чијем се поријеклу ради. Што бих то ја био оно што нијесам, а да не будем оно што јесам. Дакле, хоћу да будем оно што јесам. Мојим вишегодишњим истраживањима релевантних историјских извора, као и радом на терену, дошао сам до закључка да је већина наших муслимана, сада Бошњака, српског поријекла и да су прије исламизације најчешће били православци, мада је било и католика. Ислам се прихватао из разних узрока. Прије свега треба знати да је то била доминирајућа вјера освајача.
Прихватити ту вјеру значило је обезбиједити одређене привилегије као што су економске и уопште друштвене. Мало је било оних који су ислам прихватали из убјеђења да је то једина права вјера. Муслиман је био ослобађан неких пореских обавеза, а могао је напредовати на друштвеној лествици све до највишег друштвеног слоја, државних, војних и вјерских положаја.
У 15, 16. и 17. вијеку, па и нешто касније, било је много наших муслимана који су постали бегови, санџакбегови, беглербегови, паше, везири и велики везири. Исламизација је почела у 15. вијеку да би у 16. и 17. веку попримила масовнију појаву.
У почетку ислам су прихватали представници властеле почевши од оне најситније па до најкрупније. Нешто касније су ислам прихватали и трговци, сточари власи, занатлије. Села су се углавном касно исламизирала и увек је у већини села живјело хришћанско становништво.
Недавно сте изјавили да Мустафа Церић и Бакир Изетбеговић имају српско поријекло.
– Да, рекао сам то, јер имам непобитне доказе. Мислим да и господин Бакир Изетбеговић и ефендија др Мустафа Церић то знају. Друга је ствар да ли ће то и јавно да признају. Они могу да се на мене љуте, али не могу да побијају. Ако имају друге доказе нека их изнесу.
Преци Церића су били српско племство прије исламизације. Изетбеговићи су поријеклом из Београда, а у Босански Шамац су се населили послије напуштања Београда 1867. године.
Неки муслимани су се враћали вјери прађедовској, недавно је то урадио и професор Мухамед Бушатлија из Београда, објасните овај феномен.
– Много је више наших муслимана/Бошњака који не крију своје српске коријене него што се мисли и јавно истиче. Професор Махмут Бушатлија има сјајан педигре, јер потиче из српске владарске куће Црнојевића. Из те династије, која је владала Црном Гором у 15. веку, Станиша, син Ивана Црнојевића, је исламизиран и био је скадарски санџак-бег и господар великог дијела Црне Горе. Тај чин Махмута Бушатлије, сада Станка Црнојевића, може да има и неку другу конотацију.
Салих Селимовић
Како објашњавате тврдње већине муслимана да су поријеклом Турци?
– Сигурно је у нашим земљама било етничких Турака као војних и цивилних старешина, свештеника и разних чиновника, али су се по завршеној служби најчешће враћали тамо одакле су и дошли. Било је и тога да су се Турци, у народу пежоративно називани Туркуше, женили нашим мјештанкама и остајали овде, али је то било занемарљиво.
Има истине за тврдњу да ће се наши муслимани или Бошњаци прије изјаснити као Турци, Иранци, Саудијци, па чак и Њемци само не да су Срби иако са тим нацијама немају никакве ни етничке ни језичке сродности. Мислим да су за овакве појаве крива и једна и друга страна.
Да ли постоје бошњачка нација и босански језик?
– Да би се конституисала нека нација морају се испунити одређени и научни, а не само политички услови или критеријуми. Није довољна само политичка жеља и воља одређених политичких кругова. Може се политичким актом, актом домаће политичке елите подстакнуте и споља, прогласити нација, али такви акти по правилу доносе велике неспоразуме и сукобе, па и ратове, што је најтрагичније.
Не осјећам се довољно компетентним, али сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски језик један исти. Питао бих те тако „стручне“ политичаре, а и неке научнике, да ли им приликом комуницирања са Србима, Црногорцима и Хрватима требају преводиоци. Мислим да је на сцени „нарцизам малих разлика“ што би се могло рећи и за стварање синтетичких нација, а не само језика. Све то постаје трагикомично.
Бавили сте се култом Светог Саве и односом муслимана према највећем српском светитељу, ста сте открили?
– Приликом мојих вишегодишњих теренских истраживања у Старој Рашкој био сам изненађен колико је код наших муслимана било традиционалног поштовања култа Св. Саве. Најстарије жене обавезно су за Савиндан 27. јануара правиле посебно јело које се зове масеница. Када сам најстаријој жени, која је тада имала 96 година, рекао зашто то ради када је она муслиманка, кратко ми је одговорила да је то јело спремала и њена мајка и бијача (баба). Једна друга стара жена од 89 година ми је рекла да увијек „за Савицу спрема масеницу“.
У разговору са Бошњаком, који је имао 94 године, на моје питање зашто на неки начин обиљежава Савиндан као и неке његове комшије, само ми је кратко одговорио „Ово је заветна земља“. Муслимани су увијек штитили и богато даривали манастир Милешеву код Пријепоља, јер је ту било гробно место Растка Немањића, потоњег архиепископа Саве и касније Св. Саве. Заблуда је да су се наши муслимани брзо и лако одрицали својих српских и хришћанских традиција.
Недавно сте добили и Вукову награду…
– Наравно да и даље истражујем и пишем. Да, добитник сам Вукове награде као историчар истраживач. Тренутно радим на новој књизи која ће бити наставак претходне „Прилози прошлости Старе Рашке“.
Да ли је чест случај да се муслимани изјашњавају као Срби?
– Много је муслиманских интелектуалаца, бегова и трговаца који су се осјећали Србима и то нијесу крили ни када су их због тога прогониле и турске и аустроугарске власти. Овом приликом ћу поменути само неке: Хусеин-бег Градашчевић, Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејмапашић-Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Хасан Ребац, Мустафа Голубић, Смаил-ага Ћемаловић, Мустафа Мулалић, Исмет Пуповац, Џемал и Шукрија Биједић, браћа Поздерци, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић…
Шта бисте поручили Србима и Бошњацима у Санџаку?
– Предложио бих релевантним друштвеним и политичким факторима и код Срба и код муслимана/Бошњака да озбиљно и одговорно пораде на јачању повјерења, искрене сарадње и пријатељства. Не може нама бити нико ближи од нас самих. Само тако можемо да рачунамо на лепшу и извеснију будућност, јер је на све нас, што би обичан народ рекао, скочила и ала и врана. На крају крајева, ми смо исти народ без обзира на нашу, често и трагичну прошлост, па свиђало се то некоме или не.
