Прочитај ми чланак
(Милослав Самарџић)
Бројање грешака у ТВ серији “Равна Гора“ постаје не само бесмислено, већ и непримерено. Грешком се озанача некакав изузетак, док овде видимо систем, тј. систематско фалсификовање историје по свим битним тачкама.
Исто тако, не би било у реду све сваљивати на сценаристу и режисера Радоша Бајића. Он је овде само део система, али очигледно и плана за “промену свести грађана Србије“, како је то написао главни консултант серије др Момчило Павловић из Института за савремену историју.
Један од нивоа “промене свести“ састоји се у појачавању култа генерала Милана Недића, који су током рата стварали Немци а у емиграцији љотићевци – јер је и ова власт нека врста недићевске власти, тј. марионетска.
Недић се појављује у првој сцени, као позитиван лик. Он је под немачком стражом у Београду. Немци не дају да му нико дође у госте, чак ни на славу, Ђурђевдан, 6. маја 1941. Недић прича брату Божидару – њега су Немци пустили, свакако због потребе радње серије, да не би причао сам са собом – како је ту на славама уочи рата било пуно света, са све домаћином, подразумева се.
Међутим, у интервјуу “Погледима“, Недићева ћерка Анђелија посведочила је да он уочи рата није долази кући ни на славу. Она је мислила да је то због његове презаузетости, али пуковник Бранислав Пантић пише да је Недић пре свега био велики глумац и демагог, али и женскарош. Чак и у повлачењу преко Албаније у зиму 1915/16, са собом је водио једну од љубавница. Тако су та дуга одсуства од куће уочи рата највероватније у вези са још једном љубавницом.
Дакле, Недић Радоша Бајића не само што је под дуплом немачком стражом, него му и није јасно зашто је под стражом. Наводно је тражио да га одведу у логор, “као и све официре“.
Шта се уистину дешавало, гледаоци би сазнали да је у овим сценама у игру укључен кључни играч – вођа профашистичког покрета “Збор“ Димитрије Љотић, Недићев брат од тетке. Недић је био под његовим утицајем и као војни министар, до октобра 1940, па је растурање зборашких летака у војсци узето као један од разлога његовог смењивања. Убеђени германофил Недић је постао 1939. године, тј. од посете Немачкој. Зато је био један од малобројних официра који су подржали Тројни пакт.
У Априлском рату 1941. распустио је своју војску пре него што је морао, на Косову и Метохији, а такође и без наоружавања тамошњих Срба и њихове припреме за одбрану. После једног дефетистичког говора, једноставно је сео у аутомобил и отишао у свој стан у Београду. Био је у некој врсти кућног притвора, али нема говора о строгости. То је у ствари био део плана, који ће се реализовати кршењем међународног права, тј. укидањем Комесарске управе и постављањем тзв. Владе народног спаса, 31. августа 1941.
“Како је могуће да се на границама брани Југославија? Требало је да се војска повуче у шуму, у босанске планине“ – прича даље Недић свом брату. И то је било потпуно супротно. Као министар војске, Недић је заступао застарелу ратни концепцију, по угледну на Први светски рат, па је наређивао изградњу фортификација дуж границе. Колико је то било бесмислено, види се по томе што је југословенска граница, посматрана као фронт према Осовини, била најдужа линија фронта у Европи, не рачунајући СССР. Та линија фортификација остала је упамћена у историји као Недић-Рупникова линија (генерал Лео Рупник). А главни у њеној критици био је управо ђенералштабни пуковник Дража Михгаиловић. Он је фортификације називао мишоловкама и он је, а не Недић, тражио да се одбрана постави у босанским и другим планинама, где Хитлерова механизација не може доћи до изражаја. Штавише, када је видео Дражин реферат о томе, Недић га је послао у затвор, под образложењем да заводи војску на погрешна решења!
После сцене са наводно мудрим и господским Недићем, следи сцена са будним комунистима: они вежбају гађање, и то баш на Равној Гори! И то се дешава 6. маја 1941. Њихов командир већ носи петокраку. У претходној епизоди видели смо да има и један мањи одред, а сада каже: “Напашћемо затвор у Љигу“! Разлог: Немци стрељају таоце у Љигу. То је приказано у следећпој сцени – а то се није десило, као што није било ни комунистичког плана за ослобођење талаца, нити уопште наоружаних комуниста, јер су они тада били у градовима, као немачки сарадници.
Потом се појављује Дражина група, у Заовинама, 7. маја 1941. Дража држи говор о почетку борбе “кад буде куцнуо час“, што је типичан стереотип комунистичке пропаганде. Говори и да ће следеће године у то доба земља бити слободна, што је такође неисторијски, јер је он наравно знао да ће рат потрајати. Обратно, комунисти су, од момента напада Немачке на Совјетски Савез, веровали да ће се рат завршити за неколико месеци.
Онда долази сцена силовања. После опијања, ждрања јагњетине и клања муслимана, сада видимо како један комита из Дражиног окружења силује девојку. Долази њен брат, “син Драган“, и убија га немачким пушкомитраљезом МГ 34, који се иначе није налазио у наоружању Југословенске војске, али то је сада најмање важно. Тај комита из Дражине групе је иначе жандарм, што је по приказ Краљевине Југославије гора опција него да је обичан војник.
У овој сцени је још једном преко целог екрана, нападно, приказана кама (технички гледано – бајонет).
Дража све то немоћно посматра. Тај стереотип такође је преузет из љотићевске пропаганде (код комуниста, у Дражином окружењу такође је хаос, али он је инспиратор хаоса, док код љотићеваца “само“ не може да га обузда).
Да ли уопште треба напоменути да се тачно зна ко је био у Дражиној групи и шта се дешавало и да ни о каквом клању и силовању нема говора?
Да би се употпунио хаос, још једном се инсистира на сукобу међу официрима, мајорима Палошевићу и Станковићу. Из приказа Палошевићевог лика нема ни наговештаја да је недавно командовао у крвавој бици својих четника против немачких командоса, на бијељинском аеродрому.
Следећа сцена дешава се у Универзитетској библиотеци у Београду, 8. маја 1941. Чим се појавио први кадар, постало је јасно које јунаке ћемо сада видети. Комунисте, наравно. Они се тако, уз помоћ разних трикова, приказују афирмативно у целој серији. Сада видимо две лепе девојке, које су сем тога и хумане, теше библиотекарку којој је мобилисан син. Долази Крцун и сво троје одлазе на железничку станицу у Београду да дочекају цара – Јосипа Броза Тита.
Да, ова осма епизода серије “Равна Гора“ зове се управо тако – “Тито“. Бајић улаже огроман напор да појаву комунистичког вође, кога игра Драган Бјелогрлић, прикаже на најбољи могући начин. Прво видимо његову руку са прстеном, па ципеле, па испеглане панталоне… Потом се истичу муижевност, шарм, елеганција, мудрост и вештина. Газдарица, која иначе не издаје стан “само пушачима и комунистима“, видевши Тита одушевљено каже: “Овакав господин заслужује овакав стан!“ Он се заборавља и пали цигарету, али се брзо, дисциплиновано, сети шта је обећао газдарици, и моли Мајстора да однесе и угаси цигарету. Мајстор је, иначе, једно од уобичајених имена за комунисте, поред Студента, Ђака, Уче…
Чак се додаје сцена да би се показали Титова вредноћа и мајсторско умеће – одвалила су се врата од једног ормара и Тито одмах тражи алат…
“У Загребу су Немци и усташе похапсили све наше другове“, каже Тито 8. маја 1941.
У стварности, у Загребу су при крају били преговори између усташа и комуниста о легализацији КПХ у НДХ. Славко Кватерник, Павелићев заменик, записао је у свом дневнику за 22. април 1941. поред осталог и ово:
“Миле (Будак – прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“
Иначе, Броз је маја 1941. стигао у Земун немачком ратном локомотивом из 1942. године. Ова локомотива је позајмљена из музејског воза „Романтика“ у Београду, где има 7-8 вагона и 10 локомотива. Али, тип пушкомитраљеза и локомотиве, или рецимо црвено слово 7. маја, су детаљи коју су сада најмање важни.
