Прочитај ми чланак
(Милослав Самарџић)
Девета епизода ТВ серије „Равна Гора“ почиње тамо где се завршила осма: у највећим могућим напорима Радоша Бајића да још више увелича култ Јосипа Броза Тита. Вођа комуниста приказује се као мудар, паметан, сналажљив и надасве способан.
Истовремено, градећи Брозов лик, Бајић намерно истиче супротности према Дражином лику из серије. Пре свега, Броз је строг, зна и да повиси тон, а чланови Политбироа КПЈ беспоговорно га слушају. И иначе, они су приказани све супротно од Дражине групе: као озбиљни, дисциплиновани и способни.
Све то прати низ историјских фалсификата, срачунатих да повећају углед и значај комуниста. И даље нема говора о сарадњи Немаца и КПЈ у то доба, пре 22. јуна 1941, већ се они приказују као непријатељи. Броз већ говори о акцији против Немаца, а почетак акције означава временом повлачења њихових главних формација из земље. Тиме је сугерисано да ће то бити са нападом Немачке на Совјетски Савез, па чак и да је Брозу познато да ће се то десити.
Јосип Броз каже да „у Србији има само 2.500 организованих чланова партије“, док је Перо Симић недвосмислено доказао да их је на територији целе Краљевине Југославије тада било око 1.500.
„Универзитетска омладина је у Савезу комунистичке омладине Југославије и то у огромној већини“ – каже један од чланова Политбироа, а у стварности у СКОЈ-у је било испод једног процента студената. Током рата, студената је знатно више било у равногорској омладини и у редовима Дражиних илегалаца, као уосталом и радника, сељака, професора, итд, а укратко – припадника свих друштвених слојева.
Док Броз одлази са састанка, чланови Политбироа констатују да чак ни они не знају место његовог боравка. То, наравно, није било тачно, а измишљено је такође ради стварања што већег контраста у односу на Дражину групу. Она свима прича куда иде, па Бајић убацује чак и сцену у којој једно дете каже: „Иду на Равну Гору“.
Друга сцена одиграва се у селу Заовине, 9. маја 1941. године: Немци и жандарми претресају кафану у којој су претходно боравили Дража и његови људи. Немци се поново карикирају – сада је пијан и један Немац – а догађај се, иначе, није одиграо деветог, него 4. маја. По одласку из Заовина, Дражину групу напала је немачка патрола из Бајине Баште, која је после краће борбе одбијена. Немци потом доводе један батаљон војске – најмање 500 војника – из Вишеграда, али Дража успева да им завара траг, али по цену уништавања архиве и пуштања коња у шуму.
Међутим, у следећој сцени од 9. маја, увече или ноћу, Дража и даље јаше неку рагу, а Радош Бајић показује да сем историје не зна ни географију. Наиме, на екрану је писало да се тај догађај одиграва на Планини Маљен, уз прецизирање локације: Калуђерске баре.
А Калуђерске баре се, наравно, налазе на Тари.
Следи неколико експлозија и рафала у полумраку – то би требало да је сцена борбе Дражине групе против Немаца, мада се непријатељ не види. Дражини људи су ишли невојнички, чак нису имали ни извидницу, и налетели су на заседу. Али, „борба“ се прекида и пре него што је почела, да би се прича фокусирала на нову свађу између два Дражина мајора, Палошевића и Станковића. Падају псовке и они су почели да се туку, али их је неко од официра развадио. При том, сви стоје на чистини, мада је непун минут раније неко пуцао на њих из непосредне близине. Тај непријатељ је намах нестао, без објашњења.
Дража на ову свађу и почетак туче реагује другачије од Броза – то чисто теоретски, јер је немогуће и замислити да би се у оваквој серији тако нешто могло десити код комуниста. „Остав! Ко сте ви? Јел сте официри? Јел сте полудели?“ – виче Бајићев Дража немоћно, и то је то.
Цела сцена је наставак Бајићевих напора да Дражину групу – и официре и војнике – прикаже као распојасану банду.
И наредног дана, 10. маја, видимо нетрпељивост између Палошевића и Станковића. Онда Станковић застаје и одлази сам, без поздрава са Дражом, јављајући се само заставнику Перовићу. При том изговара два супротна разлога: да је потребан само својој жени и деци (укратко) и да је у ствари незадовољан Палошевићевим наметањем Дражи (опширно). Станковићев лик је приказан озбиљније од Палошевићевог, тј. сугерише се да је Дража прихватао савете полтрона, а не добрих официра.
У стварности, Станковић је отишао 6. маја, заједно са својим пратиоцима. Наравно, поздравио се са свима. Он ће ускоро постати Недићев официр.
У следећој сцени поново видимо Дражину групу како иде невојнички: ни колона, ни стрељачки строј, ни извидница. Сви су у гомили, тако да би их покосио један рафал. Можемо се кладити да ће у сличним ситуацијама, ако се ова серија настави, пре наступања на чистину партизани прво опрезно извиривати и слати извиднице на све стране.
Тако Дражини официри дођоше до неке колибе и без потребе грубо развалише врата.
На састанку у тој колиби Дража најпре тражи мајора Станковића, на што официри почиињу да се деру наоколо, а Станковића нема па нема.
Потом Дража објашњава план даљег кретања, док Палошевић нападно, удворички, клима главом. „Ако би нам се он придружио, имали бисмо немерљив капитал“ – говори Дража о мајору Александру Мишићу, сину војводе Живојина Мишића. Уопште није речено да су они били стари пријатељи и да се питање Александровог придруживања није постављало.
Онда, у једној сцени од око скоро два минута, Станковић је сам, седи, размишља, одлази…
Потом се приказује група под командом мајора Палошевића, у Планиници (Дража је отишао у Струганик, да тражи мајора Мишића). И Палошевић и други официри и подофицири деру се на војску без разлога. Таралићи их још не виде, али су узнемирени. Пси лају, музиком се наговештава зло. Најзад, Палошевић бану у двориште Таралића, назвавши сељанку:
„Добро јутро, госпођо!“ Она је уплашена као кад су долазили Немци. Палошевић јој говори: „Не бој се“ – али не вреди, жена је паралисана од страха што види официра сопствене државе!
Излази домађин, зове Палошевића и његове у кућу, а жени наређује да донесе ракију из подрума. Она је није донела, ваљда је сво време била у шоку. Како неком гледаоцу не би промакло да официри нису ничим послужени – домаћин пред официрима прекорева жену што није донела ракију.
Палошевић ставља мапу на сто, али не зна тачно да покаже где се налази, па пита сељака. Не зна ни он тачно, јер није служио војску због болестзи, па и не зна да чита мапу. Улазе деца, па Палошевић и пред њима и пред домаћином каже да треба да се нађе са некима „који долазе са супротне стране – овде, на Равној Гори“. Дакле, не само што је открио сопствени правац кретања, већ и место састанка. Такво приказивање професионалног официра – па још четника, специјалца – важније је од новог Бајићевог непознвања географије. Наиме, Струганик се не налази са супротне стране, већ испод Планинице. При одласку код Мишића, Дража је прошао кроз Планиницу, увече 10. маја 1941, док Палошевићева група тада није ни долазила у ово село.
Разговор у бедној кући Таралића прекида ново клање – сада се кољу овце у тору, опет се преко целог екрана виде и крвав нож и крвава рука. Жене и деца вриште, потпоручник Мешковић прилази и удара једног војника, он пада. Али, и комунисти дотрчавају да бране нејач, вичући: „Срамота!“ и приговарајући војсци што пљачка народ. Ту су један од Таралића (најписменији, наравно) и сеоски учитељ Живадин. Излази мајор Палошевић да поправи ствар, али не успева. Сада га се плаше сви, па и она девојка из Таралића, која се радује сваки пут кад наиђу комунисти.
Војска се правда да је гладна, што је у функцији виђеног у претходним епизодама: у готово свакој сцени приказивано је како војска нешто једе, док с друге стране комунисти ништа нису окусили откад се заратило.
И ово је апсолутни фалсификат, јер нема нити једног доказа да је током целог рата неко из Дражиног окружења отимао храну. Храна се увек куповала – што је важило за све јединице, али, наравано, код удаљенијих је било разних испада. Обратно, комунисти су целог рата пљачкали од српског народа шта год су стигли, а први сукоб са њима одиграо се управо у Планиници, и управо због пљачке, августа 1941. године.
