Прочитај ми чланак
Частан човек не мора да буде политички следбеник Војислава Шешеља да би се морално солидарисао са њиме.
Истински „сложный человек“ Србије, током дугогодишњег одсуства на другом бојишту Војислав Шешељ је несумњиво сазрео у импресивну фигуру изван и изнад свакодневних токова. У провинцијалној средини његова вишеслојност изазива општу пометњу, а простоту посебно збуњује. Са лакоћом виртуозног пијанисте, Шешељ ефикасно користи изражајне могућности широке клавијатуре. Под његовим вештим прстима одзвањају можда не увек најхармоничније, некипут ни најприкладније, али скоро без изузетка стимулативне и изазовне ноте.
Са спектром драматских дејстава од зарђале кашике до враголастог додељивања кловновских „диплома“ несретном председнику, па до маестралног наступа врхунског интелектуалца, кога је колега-председник судског Већа Антонети у судници Хашке инквизиције јавно почаствовао никада раније изреченим комплиментом да је „често запањен ерудицијом“ осамљеног оптуженика, Војислав Шешељ је улио нови смисао народној изреци „према свецу и тропар.“
Када јавност са одговарајућег растојања буде сагледавала укупни животни перформанс Војислава Шешеља вероватно ће се показати да је чак и у неким мање симпатичним епизодама, супротно тренутном утиску, он заправо пројављивао запањујућу истанчаност, бирајући за ту прилику ипак најприкладнији тропар.
Стефан Каргановић: Господине Шешељ добар дан, добро дошли. Хвала вам на времену које сте ми посветили. Да вам поставим неколико питања. Прво питање. Господине Шешељ, многи би се сложили да је Србија спала на ниске гране, и то не само у економском погледу, што је показатељ који изданци овог материјалног доба најчешће истичу. Ако делите ово становиште, посматрајући стање у којем се српски народ налази данас, поред материјалног шта би још издвојили као подручја његове посебне рањивости и угрожености?
Српски народ је у страшним проблемима тачно сто година и ти проблеми трају у континуитету, након победоносно завршених балканских ратова чекао нас је Први светски рат, па несрећа стварања југословенске државе, па Други светски рат, период комунистичке диктатуре скоро пола века, па период распада Југославије од 1990. до 2000. блокаде, санкције, грађански ратови и тако даље, који су тада вођени и период досманлијске поплаве од 2000. године на овамо која се наставља и под овим напредњачким режимом, дакле, суштински се ту ништа није променило.
Сустиже нас несрећа за несрећом. Те несреће нас уништавају. Тешка је веома економска ситуација, катастрофална. Међутим, код нас је духовна ситуација такође катастрофална. Кад кажем духовна ситуација мислим на све облике људског стваралаштва, на културу, на науку, на филозофију, на књижевност и тако даље. Све је то у тешком стању због ове свеопште пропасти која нам траје сто година. Наравно, људи кажу, из патње настају велика дела. Јесте, али ти који су у стању у патњи да напишу велика дела су појединци, изузеци, а пропада огроман број способних талената који би дошли до изражаја у иоле нормалнијим условима.
Дакле, ти млади способни људи немају могућност да дођу до изражаја тамо где би они били најкориснији, где би дали најбоље резултате, него морају да се потуцају од немила до недрага, да би преживели. Култура нам је запуштена, образовање скоро уништено, деградирано у најмању руку, здравство нам је у добром стању што се тиче стручњака, али што се тиче медицинске опреме у лошем стању. И дешава нам се и то да огроман број лекара одлази из земље, незадовољан социјалним статусом и за наше лекаре, с обзиром да су добро образовани, влада права јагма на западу. Није им тешко, било где да оду.
То би била основна окосница садашњег стања и Србије и српског народа. Србија је поцепана, подељена, Србији су отели Косово и Метохију, Српску Крајину су Хрвати окупирали уз помоћ Американаца, Дејтонским споразумом Босна и Херцеговина је подељена на Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине тако што је претходно Републици Српској одузета трећина територије.
Црна Гора се уз помоћ западних сила такође отцепила, а српски народ се и даље непрекидно клевеће да је кривац за рат, да је кривац за разарања, да је кривац за кризу и тако даље. Све му је то наметнуто од стране западних сила. Ми смо били заморчад у једном великом историјском експерименту, а нас нападају што нас је снашла таква судбина коју нисмо могли да избегнемо.
Стефан Каргановић: Хвала. Господине Шешељ, распадом Совјетског Савеза и Југославије настале су многе геополитичке промене, праћене распарчавањем културно-историјског простора Руса и Срба на низ нових па и раније непостојећих држава. То пред та два народа поставља проблем цивилизацијског оквира за интегрисање под новим околностима, бар док се не стекну услови за васпостављање пуног политичког јединства. Председник Путин и званична Русија често користе израз „руски свет“ за интегративни концепт којем тренутно теже. Сматрате ли да би сличан појам „српског света“ на простору бивше Југославије, па и шире, био примерен и како би то могло функционисати?
Српски свет обухвата оно што би се могло назвати Великом Србијом а то су све српске земље, историјски, традиционално српске, етнички српске, културно српске. Међутим, ми Срби имамо и велику дијаспору у западној Европи, у прекоморским земљама, Сједињеним Државама, Канади, Аустралији највише.
Још увек ти наши интегративни фактори нису организовани систематизовано. Наша интеграција је спонтана и она се углавном одвија породичним линијама повезивања, заправо непрекидања породичних веза и Српска православна црква ту игра значајну улогу.
Јер тамо по Западу где су саграђене српске православне цркве народ има око нечега да се окупља. Тамо где нема цркве нема ни окупљања Срба као етничке групе. Српски свет је у ширем смислу исто што и руски свет.
Дакле, Русија кад говори о руском свету мисли на руски народ, али она никада није запостављала и Словене. А ми припадамо оној грани Словена која је ближа Русима, него на пример Пољаци, Чеси, Словенци и Хрвати. Срби, Бугари и Македонци су много ближи Русима и зато је наша тежња као политичке странке да се изборимо да Србија припада и руском свету у ширем смислу речи.
Дакле, ми би чували наш национални идентитет, наш државни суверенитет, територијални интегритет, али желимо што чвршћу повезаност и интеграцију са Русијом и то се једном добро изразио патријарх српски господин Иринеј да „привежемо наш српски чамац за велики руски брод у овим олујним временима“, јер ћемо тако лакше да опстанемо.
Стефан Каргановић: Хвала. Господине Шешељ, сви су чули ad nauseam понављање општих фраза о „бољем животу,“ отварању безбројних нових радних места и томе слично. Ако су такве изјаве реторичка Потемкинова села којима се политичари служе да би се домогли или задржали у власти, хајде да размишљамо стратешки и да се упитамо какве би циљеве требало поставити да би остварење оваквих обећања постало могуће.
Ваше инсистирање на преоријентацији државне политике према Царинској унији и сродним међународним установама пример је таквог стратешки замишљеног циља. Али, још боље, хајде да размишљамо не само стратешки, него визионарски. Каква је ваша визија за Србију? На каквим духовним темељима и друштвеним начелима би требало да буде изграђена Србија коју ви желите?
Србија је одувек била земља слободе и увек је својом слободом предњачила у односу на окружење. Србија треба да остане земља слободе, земља демократије и то парламентарне демократије, земља грађанске равноправности, земља националне равноправности, али и земља у којој се духовни просперитет сматра подједнако важним као и економски просперитет, где политичка будућност почива на колективној свести народа која се не сме запостављати ни једног момента.
Та српска национална колективна свест заправо нас је одржала и у најтежим историјским тренуцима пре више векова. Друго, ми морамо да се ослањамо и на сопствене снаге. Наш је проблем што Србија нема власт која је одговорна искључиво своме народу. Што нама Запад диктира шта да радимо у сфери економије, шта да радимо у сфери социјалне политике, шта да радимо у сфери културе. Нас би Запад да преобликује по неком свом аршину. И морамо то избећи по сваку цену.
Претходни досманлијски режим отворио је широм српске границе за робу из Европске уније на коју се не плаћа царина. Наплата царине је у протеклих неколико година сведена са око 800 милиона евра годишње на неких свега 200 милиона евра. Значи сведена је на једну четвртину. Али није то наш највећи губитак, тих 600 милиона евра. Наш највећи губитак је то што због неконтролисаног улаза западне робе пропада домаћа производња, јер ако западне земље дају огромне субвенције својим пољопривредним произвођачима како наш сељак да се с њима такмичи. Он је туђин и на сопственом тржишту.
Режими пре овога па и овај су се бусали у прса неким важним привредним пројектима, а они су у ствари плаћали странце да дођу овде и да глуме да су нам обновили производњу у некој грани. Те паре што су дате странцима да су дате нашим радницима они би се много боље снашли и углавном би остваривали профит бавећи се оним за шта су способни и за шта су спремни да се баве. То вам је само неколико показатеља како је наше стање сада заиста очајно, а власт нема одговора на то, власт је прибегла смањењу плата и пензија, а то је нешто најгоре. Да су укинули све агенције у овој земљи, осим можда две, три, уштедели би 800 милиона евра, а смањивањем пензија уштедели су 600 милиона евра.
Морали би да скинемо све те невладине организације са државног буџета. Ако су невладине нека буду невладине у правом смислу речи. Како може влада да финансира невладине организације? Државна бирократија, она јача и даље. Страначки кадрови се запошљавају по сваку цену. И обећавали су да ће донети закон о платним разредима. Нису га донели, нису у стању да га донесу. А морали би да донесу и закон о запошљавању у државним органима и органима локалне самоуправе.
Па да се законом пропише квота која ће важити, на пример, за одређене општине са толиким бројем становништва. Са таквим економским развојем, са толиком територијом, може да има толико и толико чиновника. Још нема ниједне владе која би то била у стању да осмисли. Она која то буде у стању да осмисли оствариће успех, а овако идемо само на преливање из шупљега у празно што би наш народ рекао.
Стефан Каргановић: Хана Арент је предложила чувену синтагму о „баналности зла“ као приступ за боље поимање несамерљиве несреће која је током Другог светског рата задесила њен народ. Сматрате ли да би имало смисла разматрати историјску пошаст која Србе прати кроз векове, све до данашњих дана, као – баналност издаје?
„Баналност зла“ Хана Арент је детаљно објаснила и протумачила у свом капиталном делу „Ахмајн у Израелу“. То сам дело читао још пре неких више од 30 година. То је студија на 700 страна. Она показује пре свега како је један мали, незапажени човек могао да израсте у великог злочинца у одређеној ситуацији. Ми Срби се такође суочавамо са баналношћу зла. Највеће зло које је за нас вековима банално је ватиканско зло, ватикански насртај на српски народ, ватикански покушај да се Срби као народ униште, физички да се истребе или да им се укине национална свест, да се претворе у нешто што они нису.
И на једном и на другом плану Ватикан је имао велике успехе, али није до краја успео, јер још постојимо. Ватикан је крив за све српске жртве у Другом светском рату на подручју Независне државе Хрватске. Ватикан је непосредно учествовао у тим злочинима. Ватикан је крив и за овај рат који се десио деведесетих година. Папа је први признао независност Хрватске уз наравно, сарадњу Немачке. И сад смо опет изложени тим насртајима и чекамо чак и то да римски папа архизлочинца Алојзија Степинца прогласи за свеца.
Стефан Каргановић: Господине Шешељ, политика се може схватати као безобзирна борба за власт и пљачка општих добара, као освајање плена. То је дефиниција блиска представама наших савременика. Али политика би се такође могла одредити и као несебична служба општем добру. У овом другом смислу, по вашем мишљењу, која су превасходно својства што би требало да одликују политичког човека или, ако не звучи превише претенциозно – државника?
На основу те две дефиниције политике које сте изложили људи се могу поделити на политичке звери и политичке делатнике, одане свом народу, одане грађанима који се жртвују да би постигли бољитак у свим сферама друштвеног живота. Политичке звери су разбојници и ми имамо мноштво разбојника у политичкој сфери. Сви наши режими од 2000. године су били разбојнички. Не могу ја да оправдавам ни онај режим од 1990. до 2000. године, али по свом разбојништву далеко заостаје за овим садашњим.
Комунистички режим је био разбојнички, па и режим диктатуре краља Александра такође је био разбојнички. Ми, заправо немамо периоде демократског просперитета у Србији, једини трачак демократије била је Радикална странка крајем 19. и почетком 20. века. Али ни она није била у стању да демократију развије до свих њених могућности. Да ли ће наша генерација или генерације које непосредно за нама долазе то бити у стању неизвесно је, ми се надамо да хоће. Ми се боримо да се то постигне, али унапред нам нико не може гарантовати успех.
Стефан Каргановић: Господине Шешељ, многи сматрају да је у овом тренутку када разговарамо српски народ обузео дух Танатоса. Ово запажање могло би се изразити и у нешто оштријем облику. Наиме, појавиле су се сумње да су на нивоу колективне психе Срби изгубили не само вољу за живот већ и свест о томе да је борба за опстанак целине нешто заиста вредно труда и жртве сваког појединца. Ви сте у Хагу доказали да сте задржали ту свест и да сте посвећени вредностима за које сте спремни да жртвујете све. Имате ли осећај да у редовима народа из којег потичете, мимо појединаца, постоји критична маса која слично размишља?
Ја мислим да та критична маса постоји, убеђен сам у то, верујем у то и надам се да ће се она у најскорије време показати. Јер није ово најтежа ситуација у којој се кроз историју нашао српски народ, па је савладао и та претходна искушења и победио. Победићемо и ово само морамо јасно, децидно сагледати проблем и онда употребити све своје снаге да проблем решимо.
Стефан Каргановић: Ваша принципијелна позиција у односу на Сребреницу већ дуго времена је јасна: тамо се догодио злочин над ратним заробљеницима, ви га осуђујете, али то није геноцид. То је сасвим респектабилна и одбранљива теза, слагао се неко са тиме или не. Међутим, сасвим недавно ви сте, чини се, пребацили ову расправу на једну нову и врло деликатну раван када сте изјавили да је Сребреница „кључна српска компромитација,“ што би могло да зазвучи узнемирујуће слично мантри кругова којима ви нисте наклоњени, нити они вама. Кључну улогу у извршењу злочина играла је једна мистериозна, мултинационална јединица (алудирам на Десети диверзантски одред) усред грађанског рата који је текао по етничкој основи. Припадник и јавна персонификација те јединице, Дражен Ердемовић, сведок-сарадник Хашког тужилаштва, није Србин. За чији рачун је та јединица деловала ни после скоро две деценије није разјашњено, а никакве везе између извршиоца и војних и политичких структура Републике Српске нису откривене. По пресуди Међународног суда правде, држава Србија не сноси одговорност за догађаје у јулу 1995. У светлу ових чињеница, господине Шешељ, желите ли да искористите прилику да прецизирате факторе на овом подручју и у свету које Сребреница стварно компромитује?
У Сребреници се десио злочин и бесмислено је да тај злочин оспоравам. Ми Срби, као народ који држи до части и образа морамо јасно да кажемо – злочин су извршили припадници српског народа. Ти припадници српског народа су злочинци и они треба да буду кажњени.
Нажалост, српски судови су закаснили са њиховим кажњавањем. Али, тај злочин је споља Србима подметнут. Западне обавештајне службе, предњачила је међу њима Француска, по мојим информацијама, које сам и у Хагу износио, су то све организовале.
Оне су нашле неколико Срба при врху војне хијерархије, не сам врх, али при врху, који су инструментализовани, који су вероватно богато плаћени да то ураде. А није тешко било наћи извршиоце на терену међу људима који су ојађени, којима су претходно муслимани побили њихове најближе, који су имали личну жељу за осветом. Али кључну улогу је одиграо тај Десети диверзантски одред. У Хашком трибуналу, само једном припаднику је суђено, који је учествовао у убиству стотињак муслимана и добио пет година затвора. А он је кориштен као лажни сведок да би се судило другима. У Хагу су потпуно невини људи, који никакве везе са Сребреницом немају, осуђени на високе затворске казне. Сребреница је смишљена да би се тешко компромитовао српски народ. И нажалост та компромитација је успела.
Сребреница је смишљена да би се добио повод за жестоко бомбардовање целе Републике Српске и за организовање хрватскомуслиманске офанзиве под туторством западних савезника на територију Републике Српске. Све је, дакле, урађено споља, а ми нисмо били довољно опрезни и кад се нешто десило нисмо имали снаге да то све расветлимо.
Стефан Каргановић: Када сте потпуно сами, када никоме не држите говоре и не морате да објашњавате политичка становишта или начела ваше идеологије, сагледавајући своје животно дело и још увек неостварене задатке, у свега неколико речи, који су морални генератори ваше акције?
Па ја бих рекао национална свест пре свега и оно што су елементарне српске карактеристике кроз векове, карактеристике српског народа, то је борба за правду, за слободу, за истину. Али и вера, љубав и нада. Дакле, то је оно што чини српски народ, што га често разликује од других народа и због чега сам поносан што сам Србин.
Последње питање: верујете ли у вечну димензију човековог призвања, и у том случају како је себи представљате?
Па човек се, од кад је настао, призива. Призива се памети, призива се интелигенцији, призива се култури, цивилизацији, али се призива Богу пре свега, творцу. Различите друштвене заједнице на различит начин призвивају Бога, али је Бог исконска потреба човека. А човек је и најбољи доказ да Бог заиста постоји. Шта је то Бог? Бог је космичка универзална правда, Бог је апсолутна истина, Бог је слобода, Бог је понос, Бог је достојанство. Човеков је задатак да се изграђује тако да што више опонаша Бога у свим тим духовним вредностима, у свим интелектуалним вредностима, по свим стваралачким вредностима. Неће човек никад постати Бог, али му је задатак да се све више труди да буде што више налик Богу.
