У недељу 24. фебруара навршава се десет година од када се лидер СРС-а Војислав Шешељ (59) добровољно предао Хашком трибуналу.
Деценију касније, у предмету који је задао много главобоље тужилаштву и судијама, првостепена пресуда још није изречена, а Шешељ је ушао у историју и по томе што је постао притвореник са најдужим стажом у историји европског правосуђа.
„Био бих дубоко несрећан када би тај светски циркус прошао без мог директног учешћа. Једва чекам да одем у Хаг, што пре и у било ком својству. Мој животни циљ није да мирно умрем у кревету, већ да оставим неко дело по којем ће ме се сећати поколења. Хаг је за тако нешто идеална прилика”, рекао је Шешељ у једном интервјуу, датом након што је 14. фебруара 2003. године против њега подигнута хашка оптужница.
У међувремену, бивша тужитељка Карла дел Понте у својој књизи је написала да јој је покојни премијер Зоран Ђинђић својевремено рекао: „Води Шешеља и не враћај га”. Актуелни тужилац Серж Брамерц оценио је да се трибунал обрукао на суђењу Шешељу и да тај процес није пример како треба да функционише међународно право.
Од 25. марта 2003. године, када је изјавио да није крив ни по једној тачки оптужнице која га терети за удружени злочиначки подухват с циљем да се већина Хрвата и муслимана трајно уклони са трећине територије Хрватске и великих делова БиХ, као и из неких делова Војводине, одржано је 175 судећих дана. Саслушан је 71 сведок оптужбе.
На почетак суђења чекало се четири и по године, до 7. новембра 2007. године. Шешељ је почео штрајк глађу и одбијао да се појави у судници. Претресно веће му је због тога наметнуло браниоца и наложило холандским властима да му обезбеде све медицинске услуге.
Тужилаштво је завршило с изношењем доказа 13. јануара 2010. Шешељ није износио своје доказе, а 4. маја 2011, веће је донело усмену одлуку према правилу 98 бис и одбило захтев за ослобађајућу пресуду. Председавајући судија Жан Клод Антонети приложио је супротно мишљење. У међувремену, Шешељ је два пута осуђен за непоштовање суда, због обелодањивања идентитета заштићених сведока.
Завршне речи одржане су у марту прошле године. Тужилац Матијас Маркузен тражио је 28 година затвора и оценио да је стварање Велике Србије за Шешеља било разлог постојања.
„Својим речима, оптужени је посејао семе етничке мржње, а затим је помогао да се оно развије у етничко насиље. Злочини оптуженог су тешки по обиму и гнусни по природи”, рекао је тужилац, наводећи да су Шешељеве речи и дела подстакла убиство 905 особа, а да је међу жртвама и једно новорођенче.
Последњег дана изношења своје завршне речи Војислав Шешељ је рекао да га баш брига хоће ли бити осуђен и признао да је суђење за злочине над цивилима у Хрватској, Војводини и БиХ искористио као јавну политичку трибину за обрачун са трибуналом и мрачним страним силама које стоје иза њега.
Тврдио је да он не може бити осуђен за подстицање прогона говором мржње, јер сматра да се по међународном праву може кривично гонити само директно и јавно позивање на геноцид, а не и на обичне ратне злочине и злочине против човечности, што је, по оптужби, током рата чинио.
Шешељ је судијама одржао час историје објашњавајући да већи део територије бивше Југославије, од Македоније до западне Славоније и Крајине, припада Србима. Рекао је да казну од 28 година сигурно не би издржао до краја и да би, узме ли се у обзир његово супротстављање Сједињеним Државама, НАТО-у и Европској унији и мржња коју гаји према трибуналу, најпримеренија казна била доживотна робија, коју би уједно могао да одслужи до краја.
„Ја сад одох у славу, а Српска радикална странка ка политичком тријумфу на предстојећим изборима”, закључио је Шешељ.
Он је, према информацијама од његовог правног тима, једини притвореник трибунала којем се не плаћају трошкови одбране. Једино он није ниједном пуштен на привремену слободу, чак ни када му је умрла мајка.
Шешељ је тврдио да га у притвору трују и остао при томе и када су анализе крви, односно тест на 2.000 супстанци које би могле да изазову тровање, показале негативан резултат. Једном је у судници саопштио да му је, после медицинске интервенције на срцу спржен центар за љубав, али да га у животу одржава центар за мржњу.
Све у свему, деценија у притвору је случај – за Гинисову књигу рекорда.
(Политика)







