Прочитај ми чланакСрбски народни покрет сматра да се води дугачак и сложен процес разбијања традиционалних религија (поготово православља и истинског система вредности) и држава. Тај процес, вођен од противрелигиозног светског центра моћи који кроз законе намеће и озакоњује накарадност, изопаченост, лаж, није још доживео своју кулминацију.
Због пресудне важности државе и религије за свеопште добро човека и народа, Покрет ће објављивати низ текстова са том тематиком.
У последње време све чешће чујемо тужне и забрињавајуће вести које нам долазе из братске нам земље Украјине. Председник државе Петро Порошенко и његова политичка елита у настојању да освоје предстојеће изборе и сачувају своју политичку власт, на један врло нехуман и лицемаран начин покушавају максимално да искористе и манипулишу црквом и верницима у Украјини. Отворено играјући на карту аутокефалије, украјинске власти настављају да врше невероватан притисак на патријарха Вартоломеја, активно укључујћи у цели процес своје најближе савезнике – Вашингтон.
У разговору са Васељенским патријархом, украјински политичари не само да одбацују етику односа са Црквом и свештеним лицима, него дозвољавају себи да директно прете патријарху, и говоре о неким „санкцијама“ из Сједињених Америчких Држава према Фанару због одлагањa одлуке о проглашењу независности Украјинске Православне цркве тзв. Кијевске Патријаршије.
Евидентно је да су покушаји стварања Украјинске аутокефалне локалне цркве у очима политичара у Кијеву, убедљиво средство у промоцији сопственога имиџа на предстојећим изборима. Спасавајући своју политичку каријеру од пропасти, они унишатавају и онако већ рањену и расколима подељену Цркву.
И није битно то што се исти председник причешћује и у храмовима канонске Цркве и просторијама расколиничких друштава, па и код самих грко-католика, који ни у каквом евхаристијском општењу с Православном Црквом нису и не могу бити. Због тога питање: „Шта је и где је истина?“ пред таквим политичарима није уопште важно и актуелно. Њихова полазна тачка се огледа у жељи да у свему постоји релативизам! За њих нема никакве разлике између расколника и православних, који су сачували своју верност светоотачком предању и канонима. Таква званична политика доприноси само стварању нових раскола и разједињавању Цркве Христове, јер се грађани јавно позивају да сами бирају цркву коју желе и да остварују своје религиозне потребе у свакој организацији која себе назива Црквом.
Зарад политичког интереса господин Порошенко уништава све оно што је вековима чувано као зеница ока у православном украјинском народу. А Свети оци нам из дубина векова говоре: да „чак и мучеништво за име Христово нас не спасава од греха раскола“.
Украјински политичари који одједном тако заволеше аутокефалију, нажалост, не сећају се или не желе да се сећају Христових речи које „дају цару оно што је царево, а Божје Богу“ (Матеј 22:21). Уосталом, Црква се брине о душама људским, а држава, ако је, наравно, инспирисана хришћанским идеалима и евангелским правилима, организује земаљски живот људи, тако да народу буде лакше оствариво спасење у Христу. Спасење душе за љубитеље аутокефалности су само обичне речи. За њих је најважније – задржати своје царствство, које је од овога света за разлику од царства Христовога, које није од овога света.
Председник Порошенко истински жели да створи своју „домаћу цркву“, али, авај, он је изабрао погрешан пут, јер таква „црква“ како је он замислио стоји на темељу раскола и пропасти.. Примена идеје украјинског председника Порошенка да створи „јединствену локалну православну цркву“, укидањем украјинске православне цркве Московсе патријаршије може само да изазове протесте у народу, који врло лако могу да прерасту у сукобе и демонстрације.
Почеће ригидно, категорично одбацивање свих ових мера и одлучно супростављање од свештенства и великога броја верника каноноске православне цркве у Украјини. Власти Украјине ће покушати сузбити протесте силом уз учешће не само административно-репресивног апарата но и бораца националистичких организација. То ће неизбежно довести до оштрог погоршања грађанског сукоба унутар Украјине, провоцирати ново крвопролиће и одвратити изгледе за мирно решење у земљи. Подела ће се умножити, подела ће имати горко воће, подела ће подривати већ тешко стање украјинске државе.
И све ово нама који живимо на Балкану већ одавно је познато. Већ смо „прошли“ сличан сценарио, када су у име политичких идеја рушени режими, а религије искориштаване ради подривања мржње и нетрпељивости међу народима. Због политичких идеја, рађали су се и расколи на телу наше Цркве, која данас има отворене ране у БЈР Македонији и Црној Гори.
Због тога имамо морално право да кроз примере сопствене трагедије позовемо политичке елите у Украјини, да не манипулишу Црквом Христовом и братским украјинским народом. Будућност једне нације гради се на темељу нацоиналног јединства и очувању канонске вере православне, а не на темeљу раскола и инструкција са Запада.
