То небо, које та деца носе на раменима је неописиво. И ти зраци које они исијавају то нису само наша деца, то су небески синови и кћери и ја не знам чиме смо ми то заслужили. Они су нас пробудили из анестезије, потпуне обамрлости и помирености са том злом и готово бетонираном судбином - рекао је редитељ Синиша Ковачевић у емисији "Да сам ја неко".
Пре само годину дана Синиша Ковачевић је био љут на омладину и питао се тада, каже, шта то треба да се догоди да се Бранков мост поново „зацрни од темена дечака и девојчица који излазе из Студентског града“. Питао се и шта треба да се догоди да они одлуче да направе свет по својој мери, да направе властите степенице, како каже, за своје небо.
– Говорио сам тада, а и сада кажем да количина неправде стаје у човека као и адреналин, у оној мери у којој то тело може да истрпи. Говорим о телу као колективитету. Чак сам тада рекао једну застрашујучу метафору – чекате ли да вам плафон падне на главу? И погледајте сада, демантовали су ме на најбољи могиући начин. У тих годину дана, колико је прошло, они су напунили годину више и у тим годинама, 21, 22. то је огромна разлика. Тај феномен менталног и интелектуалног сазревања и стасавања је јако битан. У тим годинама се тај феномен мери недељама и месецима. Свака нова прочитана књига, нова љубав, положени или оманут испит диже вас степеницу више. И шта се догодило за ту једну годину, догодило се да нам студенти држе лекцију из честитости, истрајности из једног невероватног система вредности у коме су успоставили слогу и солидарност као недостајћу српску парадигму – објашњава Синиша Ковачевић.
„Соколи и соколице“
Он студенте не назива младим људима, већ су за њега сви они „соколи и соколице“ и указује на њихову храброст која се види и у томе до које мере се и како бране од напада режима, од тога да су прозивани „усташама, Куртијевцима, друштвеним талогом“, па све до тога да им режим сада сваког дана нуди нешто – кредите, стипендије.
– Понудиће им режим свашта али они имају снаге да све то одбију – каже редитељ.
Ковачевић објашњава и да се сам због неке врсте меланхолије повукао и отишао на село.
– Нисам то више могао да подносим. Повукао сам се због тетовираних главоња који се паркирају на места за инвалиде, због потпуног помирења са несрећном судбином у којој су ме ти новопридошли горштаци истерали из мојих кафана, отерали са мојих тротоара и одвојили ме од пријатеља. Студенти ми сада враћају наду, наду да ћу у овим мојим годинама поново осетити слободу – објашњава он.
Наводи и да се током свог живота одувек борио за слободу, да је одрастао у време Тита против којег је био и присећа се да је у то време кришом слушао Глас Америке.
– А онда смо ушли у пост-титоизам када се држава распала у пламену и крви. После тога смо ушли у Милошевићево доба и сада, нажалост, дочекали ову папазјанију од времена. Ја цео свој живот трагам за слободом, у сукобу сам с ветрењачама, са режимима, суочен са забраном својих представа, романа и умрећу неслободан – каже се редитељ.
Говорећи о доброти коју су са једне стране студенти излили на улице и недостатком исте код оних који воде земљу, редитељ каже:
– Ја, ево не знам, да ли су јасеновачки логораши спавали у јануару на ливади. Овај Менгеле Инђијски је то себи допустио. Мени је то до те мере скандалозно да немам речи, ту количину преузетог туђег стида који је очигледно недостајући у тој глави и али глави која му је то наредила, јер он такву Менгелеовску одлуку не би смео да донесе сам. И то је оно што вас тера да још више цените ту младост, те студенте. Знате, и у летњој ноћи, пред зору, захлади. Наши студенти су ходали 40 километара, њихова тела су била загрејана до максимума, а онда су легли на стиропоре и мокру росну траву, у јануару, да преноће. Та битанга је морала ту халу да отвори тој деци и да каже – изволите – сматра Синиша Ковачевић.
„Ширење заблуда мора бити кривично дело“
Ковачевић истиче и да је ширење заблуда веома опасно за друштво, а да сви они који то чине треба да буду одговорни.
– Ширење заблуде с јасно вођеном мишљу и циљем би морало да буде кривично дело. Свако ко свесно и са намером доводи грађане једне земље у заблуду, сервирајући им погрешне информације и формирајући њихов поглед на свет на погрешним постулатима заслужује робију. То нас много кошта, колико? Па ја у својих 70 година још нисам окусио слободу, ето колико нас то кошта. И сада соколи и соколице морају да се бране, не само од мефиста и његових фаланги, већ и од оних који би да се прилепе, да се ушалтају, да се бране од прелетача – наводи редитељ.
Коментаришући свакодневна и најразличитије врсте насиља са којима се студенти, али и остали грађани срећу, Ковачевић каже да у сваком житу има кукоља, али и мишева који су много погубнији.
– Ако ви стимулиштете и подупирете насиље с одређеном врстом јасно вођене маркетиншке, политичке и сваке друге мисли, при томе максимално злоупотребљавате медије, ви сејете мржњу. И шта онда може да никне? Само мржња и ништа друго. Да би се одупрли томе потребна је снажна и јака морална вертикала. Ти дечаци од 19 година, који су безболкама делили правду и који су се пуном брзином залетали и то углавном у девојке, они исијавају мржњу. Неки од њих су убеђени да раде праву ствар, а неки то раде због тих бедних 500 евра месечно. И ето, то вам је тај расадник мржње – сматра редитељ Ковачевић.
Наводи и да често цитира реченицу – „таленат је осећај за меру“.
– Тај осећај за меру треба да се примењује свуда, у грастрономији, љубави, уметности, и то значи – ничега ни превише, а ни премало и онда добијете врхунско јело или врхунско уметничко дело. Власт је изгубила осећај за меру, навикли су да носе ролексе, да седају у аудије и црне џипове и мисле да је то вечито. Али сваки човек има орган који се зове – трпило – каже саговорник Н1.
Коментаришући рад РТС-а, Ковачевић каже да су многи људи који тамо раде „купљени за тепсију рибе и неке ситне и бедне повластице“.
– Дванаест година они ћуте и сад су се појавили с транспарентом – РТС је уз вас. Нису уз њих чим су се сутрадан вратили у те исте канцеларије, у ту исту редакцију. То је само прелетачка манифестација за – не дај Боже – наводи.
Надстрешница у Новом Саду парадигма пропасти Србије
– Зашто је надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду парадигма државе? Пробаћу да вам објасним овако. Да ли можете да замислите да вас оперише металостругар? Е, видите, они су дали металостругарима да оперишу на Железничкој станици. Можете ли да замислите да се цео државни врх после катастрофе у Новом Саду појави с договореном лажи и да на телевизији кажу да надстрешница није реконструисана? Можете ли да замислите ту врсту неодговорности да неко на ту надстрешницу натовари још 20 тона? Можете лли да замислите ту страхоту погибије под тим тонама бетона, и колико је та смрт понижавајућа кад вас као бубашвабу спљошти нечији немар – објаснио је Синиша Ковачевић.
И зато је, каже редитељ, надстрешница у Новом Саду је парадигма пропасти Србије.
„Да сам хтео да љубим султана у учкур, ја бих вероватно данас био Лазар Ристовски“
Ковачевић каже да је веома поносан на себе што никада није пристајао на компромисе.
– Да сам хтео да љубим султана у учкур, ја би вероватно данас био Лазар Ристовски. Нисам безгрешан, али никада нисам људе повређивао намерно. Отац ми је говорио – немој да те нико куне, а ако имаш макар једног да те благосиља ниси узалуд живео. Мој покојни отац ми је усадио ту реченицу и ја сам се тако трудио. Али немогуће је оџивети живот без греха – закључио је редитељ Синиша Ковачевић.







