Прочитај ми чланакСинови Френкија Симатовића (право име Франко), оперативца српске службе безбедности осуђеног за ратне злочине током 90-их, пословно су повезани са сарадницима и фирмама контроверзног трговца оружјем Слободана Тешића. Симатовићи јуниори пословали су са две фирме које су на црној листи САД због веза са Тешићем, а од једне су преузели и десет милиона евра потраживања које треба да исплати либијско министарство одбране, пише БИРН.
Препознатљив по својим авијатичарским Реј Бан наочарима и црвеној беретки, Франко Симатовић „Френки“, командант паравојне јединице за специјалне операције (ЈСО) коју је током рата 90-их основала Служба државне безбедности Србије – одувек је гајио имиџ мистериозног типа, пише БИРН.
О Симатовићу, пише БИРН, који је осуђен на 15 година затвора за учествовање у удруженом злочиначком подухвату у БиХ и Хрватској, постоји мало поузданих информација, због чега су га медији често називали и човеком „незваничне биографије“.
Сличан став према јавности гаји и један од најмоћнијих балканских трговаца оружјем Слободан Тешић, пише овај медиј. Провевши више од деценију на црним листама – прво УН-а, а онда и САД – ретко је фотографисан у јавности, а доследно избегава и комуникацију са медијима, наводи се.
Њих двојицу до сада нико није доводио у (пословну) везу.
„Сарадња од преко 15 година са Немањом Кунтићем“
БИРН открива да су Френкијеви синови, Игор (48) и Марио Симатовић (41), пословали са Тешићевим сарадницима и компанијама.
Симатовићи јуниори више од 15 година пословно сарађују са Немањом Кунтићем, једним од сарадника Слободана Тешића, навео је БИРН у свом тексту. Старији и пословно активнији Игор Симатовић, како пише, готово је нераздвојан од Кунтића када је реч о бизнису. Са њим, на различите начине, сарађивао је у барем седам компанија.
Једна од фирми у којој су трагове оставили и Кунтић и браћа Симатовић јесте „Топчидер хеигхтс“, наводи се у тексту. Ова фирма је својевремено била у власништву кипарске фирме Moonstorm Ltd, која је 2019. стављена на црну листу САД управо због повезаности са Тешићем, наводи се. БИРН пише да су последњи власници те компаније су Кунтић и Игор Симатовић, и то преко фирме регистроване у САД.
Браћа Симатовић, заједно са Кунтићем, имају интерес и у београдској компанији „East Iron“, пише у тексту. Ова фирма је, како је писао Форбс Србија, а пренео БИРН, тренутно власник десет милиона евра вредног потраживања које је либијско министарство одбране претходно имало према кипарској фирми Charso Limited – такође на црној листи САД због веза са Тешићем.
Овај дуг повезан је са контроверзним уговором о испоруци оружја Либији из 2014. године када је држава Србија практично увела Тешићев Charso Limited као приватног посредника у међудржавном послу, без јасног образложења, пише.
„Бошко Радоњић – веза Френкија и Тешића“
Како су Френкијеви синови завршили у пословима са Тешићем, није до краја јасно. Два извора – један бивши запосленик у наменској индустрији, а други приватни трговац наоружањем – кажу за БИРН да је највероватније Бошко Радоњић, један од оснивача „Групе Америка“, организоване криминалне групе оптуживане за трговину кокаином, био веза између Френкија и Тешића.
Радоњић је био живописан лик. У САД је отишао 70-их година прошлог века, где се зближио са четничком имиграцијом, а осуђен је у Америци због планирања више бомбашких напада на дипломатске мисије Југославије, према писању OCCRP-ја, пише БИРН. Својевремено је успео да дође на чело ирско-америчке банде „Вестис“ (Западњаци) која је доминирала њујоршким насељем Паклена кухиња, а сарађивао је и са Џоном Готијем, шефом италијанске мафијашке породице Гамбино, наводи се. Током 90-их вратио се на Балкан, пише овај медиј, правећи везе са српском службом безбедности.
Трговац оружјем који је желео да остане неименован каже за БИРН да је Франко Симатовић био чест гост у Радоњићевом београдском ноћном клубу „Лотус“ у периоду пре него што је један од оснивача „Црвених беретки“ коначно послат у Хаг крајем 2009. године.
„Френки је стално седео тамо, као и Тешић. То би могло бити место где су се њихови путеви укрстили“, наводи за БИРН.
Заступник Тешићевих фирми и дугогодишњи сарадник Симатовића
Четрдесетседмогодишњи Немања Кунтић главна је веза између Тешића и синова Френкија Симатовића, пише БИРН.
Кунтић је био дугогодишњи заступник Moonstorm Ltd. , кипарске фирме која је од 2019. године на црној листи САД због тога што је „под контролом Тешића“, показује документација до које је дошао БИРН.
Црногорски медији су још 2015. писали, наводи БИРН, да је Кунтић представљао Моонсторм лтд у послу извоза минобацача из Албаније у Јемен, преко црногорске Луке Бар.
Moonstorm Ltd. је регистрован на истој адреси као и још две фирме које су САД санкционисале због веза са Тешићем – Charso Limited и Grawit Limited, пише у тексту.
Документација до које је дошао БИРН показује да је Кунтић сарађивао и са Гораном Андрићем који је, према тврдњама OFAC, један од Тешићевих најближих сарадника који га је представљао у међународним продајама у време када је Тешић био на УН-овој листи забране путовања.
Кунтић и Андрић повезани су преко компаније Alpha International LLC, која је регистрована у Делаверу, америчком ‘пореском рају’. Кунтић је био правни заступник компаније, а Андрић правни заступник њеног огранка у Србији до 2010. године, наводи се.
Српски огранак Alpha International LLC, регистрован је на истој адреси као и Velcom Trade, још једне фирме коју су САД санкционисале због тога што је под контролом Горана Андрића, односно Тешића, пише овај медиј.
Интересантно, пише БИРН, је крајњи власник Alpha International је био управо кипарски Moonstorm Ltd.
Немања Кунтић није желео да одговара на питања БИРН-а о свом односу са Тешичем.
„Нећу ништа да одговарам“, био је кратак у телефонском разговору за овај медиј.
Тешићев ’Moonstorm’ и Симатовићи
БИРН открива да су браћа Симатовић, превасходно Игор Симатовић, имали и директне везе са Тешићевим Moonstorm Ltd. – и то преко српске компаније Topčider Heights.
Ова компанија првобитно је основана 2005. године као „CT Group“, а затим је преименована у „Неопорт“ 2008. када је стопроцентни власник фирме постао Немања Кунтић, претходно мањински власник, пише. Једна од првих ствари које је учинио те 2008. јесте постављање за директора тада 24-годишњег Мариа Симатовића, Френкијевог млађег сина, навео је овај медиј.
Компанија је 2009. године преименована у Топчидер хеигхтс, по БИРНу, а Мариа Симатовића мења Милан Гарача који је, уневши у капитал фирме стан вредан 390.000 евра, преузео и више од 99 одсто власништва.
Гарача је већ следеће године, заједно са унетим станом, без икакве накнаде власништво препустио Тешићевом “Moonstorm Ltd“.
Пет година касније дешава се неколико занимљивих власничких промена.
У октобру 2015. Moonstorm – који заступа Кунтић – предаје власништво компанији „Pro Sport Inc“ регистрованој у Белизеу – коју такође заступа Кунтић, наводи се.
Само три месеца касније, власништво се поново мења, пише овај медиј.
Топчидер хеигхтс овога пута преузима Winter Investment LLC, фирма регистровану у Вашингтону, а чији је власништво деле Кунтић и Игор Симатовић, показује документација у коју је БИРН имао увид.
Коришћење офшор фирми и честе промене власништва карактеристичне су за послове Кунтића и Игора Симатовића, навео је БИРН. Њих двојица, иначе исто годиште, сарађивали су у бар седам компанија.
Тај механизам пословања сам по себи није незаконит, а БИРН није скупио никакве доказе који указују да су Кунтић иили Симатовићи прекршили закон.
Међутим, Горан Радосављевић, директор ФЕФА факултета, каже за БИРН да, генерално гледано, учестала употреба офшор фирми и промена власништва могу бити „црвена заставица“ за институције које се баве борбом против корупције и финансијског криминала.
Он објашњава зашто се „офшор“ фирме често користе:
„Прво, људи које стоје иза њих желе да се њихове финансијске трансакције теже прате, како би се из неког разлога сакрило порекло новца. Често се то ради када је новац добијен криминалним активностима; друго, да се сакрије прави власник; и треће, да се избегне плаћање пореза у целости”, рекао је за овај медиј.
Либијски посао вредан 10 милиона евра
Контроверзни посао продаје оружја Либији уговорен 2014. године, а у који је држава као посредника увела приватну фирму Слободана Тешића, недавно је поново постао предмет интересовања јавности, наводи се.
У марту је Форбс Србија објавила текст у коме се наводи да је мало позната фирма East Iron преузела дуг од Тешићеве фирме Charso Limited, као и да је договорено да ће тој фирми дуг који има либијско министарство одбране платити држава Србија из буџета, и то тако што ће „пребити“ свој дуг који има према Либији по основу кредита за увоз либијске нафте из времена социјалистичке Југославије, наводи БИРН.
БИРН открива да су иза фирме „East Iron doo“, поред Кунтића, управо синови Френкија Симатовића. Марио Симатовић и Кунтић тренутно имају по 25 одсто власништва у фирми. Преосталих 50 одсто власништва је до фебруара ове године држао Игор Симатовић, наводи се, када је одлучио да тај удео бесплатно уступи Наташи Јуришић Тројановић, директорки у његовој фирми Green Water.
