(Н. Бабић)

Како је победом сиријске војске и Хезболлаха у Јаброуду сломљен план о стварању исламистичке мини-државе.

Након терористичких активности побуњеника и група повезаних с Ал-Каидом на подручју Каломуна уз границу с Либаном, у новембру прошле године је сиријска војска одлучила да покрене војну кампању ослобађања тог подручја.

У том делу Сирије су разне побуњеничке исламистичке групе успеле успоставити једну врсту парадржаве из које су надзирали пут Дамаск-Хомс и покретали посебно окрутне нападе на хришћанска места Малулу и Садад, а због близине сиријске престонице мање терористичке групее су успевале да врше упаде у северна предграђа Дамаска и околна мјеста северозападно од сиријске престолнице.

Када је већ све било спремно, и сиријској војсци се придружило 20 000 бораца Хезболлаха, наступила је зима са сњежним наносима какви се не памте у протеклих неколико деценијаа. Због сасвим и извјесне хуманитарне катастрофе која би се догодила нападом ширих размјера, а посебно због посебно напете ситуације у суседном Либану, војна кампања је одгођена, а активности владиних снага су се ограничиле на поступно ослобађање насеља северно од Каламуна.

Током протеклих неколико недеља сиријска војска је незаустављиво напредовала, што је на крају прошле недеље резултирало потпуним ослобађањем Јабруда, највећег побуњеничког упоришта и „главног града“ самопроглашене исламистичке мини-државе.

Ослобађање Јабруда смртни ударац плану стварања исламистичке мини-државе од Либана до Ирака

Исход рата у Каламуну је сада решен. Иако није ослобођено цело подручје, ослобађање Јабруда од стране сиријске војске и Хезболлаха у недељу је сигурно највећи ударац пројекту исламистичке парадржаве која је седиште требала имати управо на подручју Каламуна. У географском смислу, та регија је, као што смо рекли, пресецала комуникацију између Дамаска и Хомса и најважнији је комуникацијски пут сиријских побуњеника са сусједним Либаном. Осим Каламуна побуњеници су још увијек активни у пустињи у Хами, Алепу, Раки, Деир Ез-Зоуру, на северу земље на граници с Ираком и подручјима на југу земље.

Ал-Акхбар наводи како је план сиријских побуњеника био проширити своју контролу у планинама Каламуна, потом кренути у освајање подручја источно од аутопута Дамаск-Хомс, северних делова провинције Дамаск и територије јужно од Хомса, укључујући и заузимање места Забадани, као и враћање контроле над Ал-Кусаyром. Као што видимо, реч је у прилично амбициозном пројекту, узмемо ли у обзир готово немогући повратак Ал-Кусаyра одакле су исламистички екстремисти протерани у мајуу прошле године. Све то је у ствари део плана којег је осмислио саудијски „принц џихада“ Бандар бин Султан, који је хтио да створи неку врсту „Такфиристана“ од Либана, преко Сирије, па све до западног Ирака. Као што видимо, његовим падом екстремистичке групе, које у подручју Калаомуна воде главну реч од тог плана никада нису одустале.

Исламисти су планирали у том делу успоставити мини-државу која би се протезала од Либана све до Ирака и тако поделити Сирију на два дела, што би значило и крај сиријске државе какву смо познавали. Иако је сиријска војска све време успијевала да одбаци све нападе исламистичких екстремиста, месецима су вођене жестоке борбе у којима су побуњеници покушавали пресећи комуникацију Дамаска с Хомсом, што је био први корак у остварењу њиховог плана.

Сада је ситуација посве другачија и сиријско војно заповедништво припрема опсежну кампању потпуног ослобађања Каламуна, и по мишљењу заповједника сиријске војске на терену, „у наредним месецима ће доћи и до позитивних помака у свим суседним провинцијама, посебице Дамаску и Хомсу“.

Град Јабруд и подручје Каламуна су били главни снабдевајући коридор сиријских побуњеника који су тим правцем несметано добијали оружје и појачања из Либана. На самом почетку побуне су први страни плаћеници у Сирију дошли из Либана и потом заузели Ал-Кусаyр и Тал Калакх. Но то је само мањи део приче. Пројект исламистичке мини-државе би присилио и саме Либанце да живе у емирату који би се протезао од Акара на сјеверу, па све до граница Шебе на југу и то под контролом фанатика из Ал Нусра Фронта, огранка Ал Каиде који је у Калаомуну најјача оружана група.

Проширивање граница тзв. „исламског емирата“ на Либан је почело терористичким нападима, углавном постављањем аутомобила-бомби, а починитељи, припадници Ал Нусра Фронта, ИСИЛ-а и бригаде Абдулах Азам су своје упаде у Либан организирали управо у Јабруду. Нема сумње да ће, барем по мишљењу либанским званичника безбедносних служби, ослобађање Јабруда да значи и разбијање неколико терористичких мрежа у Либанону.

Јуче су такође ослобођена јака исламистичка упоришта Рас ал-Аyн и Рас ал-Маара. Аналитичар Хасан Илеик за Ал-Акхбар предвиђа да ће сада да води борбе за Ранкус, Асал ал-Вард и Талфиту, те тврди „како би управо битка за Ранкус могла бити врло жестока“. Међутим, Илеик уопште не сумња у победу и самим тим слабљење политичког утјецаја тзв. „сиријске опозиције“.

Што се тиче прозападне опозиције, вођа тзв. „Сиријске националне коалиције“ Ахмад ал-Јарба као да живи у свом свету и не схваћа што се догађа на терену. Пре два дана је у Бриселу молио западне земље „да се побуњеничким групама испоручи што више оружја како би успешно пружиле отпор владиним снагама“. На његове изјаве очигледно више не треба обраћати пажњу, будући да то „најновије и софистицирано оружје које ће променити исход рата у Сирији“ побуњеницима стиже већ пуна два месеца, само никако да дође на одредиште.

Након чишћења Каламуна терористичке ће групе спас покушати да пронађу у Либану, но тамо их већ чека спремна либанска војска која је у више наврата показала како не мисли да дозволи да се сукоб прошири ван граница Сирије. Иако је јуче отворен гранични пријелаз који из Сирије води према Арсалу на сјеверу Либана, у том су подручју распоређене јаке војне снаге. Либанска војска позорно прати што се догађа у сиријским избјегличким камповима у којима се налазе Сиријци чији се чланови породице налазе у редовима исламистичких побуњеничких група. Неријетко и они сами проведу неколико дана с друге стране сиријско-либанске границе, како би се одморили, преузели пошиљке оружја или добили потребну лекарску помоћ.

Оно што се у недељу догодило у Јабруду и јуче у Рас ал-Аyни и Рас ал-Маараји је био шок за прозападну опозицију, која чак није хтела да коментарише овај пораз.

Извор из прозападне сиријске опозиције је за Ал-Акхбар изјавио како се у недељу у Цариграду одржала ванредна седница Сиријске националне коалиције на којој се расправљало о исходу битке за Јабруд.

„Састанак је био буран и протекао у знаку оштре самокритике с нагласком на губитак бораца, али и ратне технике. Војна визија политичког водства полако почиње да смета борцима на терену“, изјаву свог извора из Турске преноси Ал-Акхбар.

Портпарол Ал-Нусра Фронта у Каламуну, Абдулах Азам ал-Шами, разбио је тишину и за пораз окривио „издајнике“, али и борбену моћ сиријске војске и способност јединица Хезболаха, што је својеврсно признање њихове немоћи.

Ал-Алам наводи како многи страни плаћеници, највише из Саудијске Арабије, Либије, Туниса, Кувајта, Јемена и европских земаља напуштају сиријско бојиште и враћају се кућама или одлазе у неку трећу земљу.

Након свега наведеног да се закључити како ће Дамаск остати недосањани сан за сиријске побуњенике, а тога је све више свесна и прозападна опозиција.

Последице рата у Сирији на суседне земље – Израел и Либан

Ослобађање Јабруда и целог подручја Каламуна ће по свему судећи да означи и коначни крај сиријске побуне, али због близине Израела и Либанона све то не можемо да проматрамо као „искључиво сиријско питање“.

Службени Тел Авив је пред сам почетак војне кампање у Каламуну преко својих европских посредника шиитском покрету Хезболаху поручио „како ће се директно укључити у сиријски сукоб на страни побуњеника, али само ако Хезболах покуша да успостави контролу над сиријско-израелском границом или се приближити Голану“.

Веројатно у том контексту треба проматрати и јучерашње израелско бомбардирање положаја сиријске војске. Досада су сви напади Израела на Сирију, барем према тврдњама израелског војног врха, за циљ увек имали „уништити складишта или конвоје оружја које је према сазнањима израелских обавјештајних служби требало завршити у рукама либанских шиита“, а које Израел због пораза 2006. види као највеће непријатеље. По свему судећи је јучерашње бомбардирање чин упозорења Израела „како на својим северним границама и на Голану не жели видети борце Хезболаха“ или су израелске службе опет добиле информацију како се тамо налази оружје спремно за испоруку шиитском либанском покрету који је посебно активан у војној кампањи која је у току. У сваком случају је мала вероватноћа да ће се израелске оружане снаге доиста да укључе у сиријски сукоб.

Када је Либан у питању, ту је ситуација пуно сложенија и захтијева посебан осврт. Ал-Монитор преноси како је пад последњег упоришта побуњеника у Каламуни регији довео до тога да стотине, а неки кажу и хиљаде, исламиста беже у подручје око либанског града Арсала и ако сиријска војска настави операције, могуће је да ће тај број и даље расти.

Нека од последњих уточишта исламиста, који су бежали из Јабруда су већ ослобођена, а када сиријска војска избије на границу с Либаном процењује се да би више хиљада, ако не и сви преживјели, могли прећи у Либанон, што је и за очекивати. Либанци су забринути очекиваним последицама ове битке, посебице од долини Бекаа која се протеже од сиријске границе, па све до главног града Бејрута. Међутим, ситуација је најексплозивнија у Арсалу, граду који је две године био на самој ватреној линији, али и без икакве војне контроле. Арсал као већински сунитски град никада није скривао своју потпору Асадовим противницима, а налази се између две шиитске регије, Баалбек на југу и на северу Хермел, чији становници дају неупитну подршку Башару Ал-Ассаду.

У Либану, дакле, имамо ситуацију у којој стотине исламиста, од којих већина припада екстремистичким групама повезаним с Ал Каидом, додатно угрожавају ионако крхки мир у земљи. У северном делу земље ће се да испреприћу разни интереси, али је најважније спречити да Арсал постане средиште терористичких група које ће својим активностима угрожавати цели Либанон.

Сиријци ће сигурно бити одушевљени да искорене терористичку пријетњу из своје земље, што се види и из бројних скупова подршке војсци, Башару Ал-Асаду и његовој влади, од којих се након успеха у Јабруду тражи да у сузбијању тероризма иду до краја. Највеће окупљање је било оно у Дамаску. Након ослобађања стратешки важног упоришта у Каламуну, у главном граду су уследила два терористичка напада у којима је погинуло 27 људи. Након само неколико сати се у средишту Дамаска окупило више хиљада људи који су тражили да се наставе војне активности и у потпуности искоријене екстремистичке групе које већ три године сеју терор широм Сирије.

Истина је да ће либанска војска имати тешки задатак, али како сиријска војска и Хезболлах не мисле да стану, а што се види и из извјештаја с бојишта Каламуна, морају да рачунају и на могући сукоб с екстремистима који ће бежати преко границе.

Ал-Монитор преноси како то од владе у Бејруту траже и Француска, Италија и Шпањолска, који страхују за своје пјединице које се у склопу мировне мисије УНИФИЛ налазе на југу Либана. Без обзира на све препреке, нема сумње како ће либанска војска моратида  рачуна на подршку Хезболаха који надзире готово сва подручја која граниче са Сиријом, осим мањег дела на северу земље. Борци глобалног џихада се налазе у прилично незавидној ситуацији, будући да им је Саудијска Арабија краљевским декретом од 3. фебруара, а који је ступио на снагу 9. 03. 2014., ускратила помоћ, а своје грађане који се боре у Сирији намјерава да казни с дугогодишњом робијом.

Покрет Хезболах као примарни интерес види уклањање, па чак и физичко уништење такфиристичких и других екстремистичких група и сигурно је у Либану све спремно за „пријем“ бегунаца са сиријског бојишта. У средишту Хезболаха су свесни како постоји опасност од ескалације напетости и терористичких напада у јужном Бејруту, но будући да је то честа мета терористичких активности, за либанске шиите то није никаква новост.

Посебно је важно напоменути како ће бивши премијер Саад Харири посве сигурно да ускрати већу подршку исламистичким милитантима. Прво, зато што је то у складу са ставом Саудијске Арабије која је његов главни спонзор, а друго, либански сунити по његовом мишљењу не би требали кренути путем екстремизма, јер би тиме изгубио своју политичку базу коју на крају ипак чине умерени сунити.

Обзиром на ситуацију у Украјини, тренутно изузетно висок морал у сиријској војсци и неупитну подршку већине Сиријаца, Башару Ал-Асаду остаје довољно времена да искористи прилику која му се указала. Ту је и свађа између залевских монархија која је, како пише Ал-Алам, „ескалирала до мере да више ни Катар, нити Саудијска Арабија не брину превише о судбини сиријске опозиције“.

Каква ће бити судбина фанатика из „Такфиристана“, односно сна Бандара бин Султана којега су неуспешно покушали да реализују исламистички екстремисти с Каламуна, на то ћемо питање да одговоримо у једној од следећих анализа.

(Адванце)

Ознаке: Јарбуд, анализа, војска, Изреал, Исламисти, Либан, Н. Бабић, Сирија, Хејзболах