Прочитај ми чланак
Данас се навршава 100 година од како је револуционар „Младе Босне“ Гаврило Принцип извршио атентат на аустријског цара Франца Фердинанда, што се узима као повод за почетак Првог светског рата у ком је Србија платила убедљиво најскупљу цену.
Цена српске победе у Првом светском рату: 1.247.435 људи, тачно 28 % од броја целокупног становништва.
До септембра 1915. погинуло је 170.000 бораца. Прелазак Албаније није преживело 77.000 војника. На Солунском фронту живот је изгубило 36.000 Срба. У заробљеништву, живот је оставило 80.000 ратника. А број цивила који нису сачекали ослобођење пење се на преко 840.000. Србија је у мир и опоравак кренула са око 540.000 ратних сирочади.
Од 60.000 вешала колико је Аустроугарска подигла током рата, добар део је подигнут у Србији. Према изјави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу „Аграмер Тагблат“ за време окупације, у Србији је обешено одлуком војних власти 11.000 лица. али је стваран број обешених без пресуде, по речима истог генерала, могао бити и десетоструко већи. Полазећи од броја обешених, стрељаних и интернираних становника окупиране Србије, који нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, многи историчари дошли су до закључка да циљ није био само војнички поразити Србију, већ се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да је то био један од скривених циљева аустзроугарске владе.
Радисав Симић из Ропочева код Београда, припадник 18. пука Дунавске дивизије један је од сведока дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви. Под заклетвом, Симић је изјавио следеће:
„У селу Дубље код Шапца, и једној кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да једем… У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. „Не знам ко су, али говоре српски (хрватски – прим.аут.)“ – одговори он. У следећој кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима…“
Мада је у Загребу било добро познато какве су све злочине у Србији учиниле хрватске јединице, преко свега се ћутке прелазило. Један посланик Хрватског сабора усудио се да каже како су се „Хрватски пукови повратили из Србије као пионири народног јединства“. Јер куд год су пролазили „свуд су налазили народ који говори истим језиком и долазили до увјерења: то је наш народ, против тога народа немамо ништа непријатељскога него, дапаче, осјећај братства, симпатије и љубави“.
одломак из текста Васе Казимировића „Нема платна за црне барјаке“
историјске свеске „Српско наслеђе“, број 11, новембар 1998. стране 10-17
Шта ради и да ли ради данашња званична Србија да, ако ништа друго, бар отргне од заборава овакве и сличне приче. Има ли тога и колико у уџбеницима историје наше деце? Јесу ли то данас у Србији неке друге вредности у моди? Стидимо ли се ми то, можда, сопствене историје…
(Србин.инфо – Драган Кулашевић)
