Прочитај ми чланак
(Никола Љотић)
Вучићевштина – мало пажљивији посматрач садашње политичке сцене Србије, морао би да види да је Александар Вучић њен несумњиви господар са диктаторским овлашћењима.
Како је његов „рејтинг“ (популарност) објективно говорећи необично висок – он још дуго намерава да послује диктаторски. Морало би се даље приметити да је Вучићев нагли успон дошао кад је Србија била на најкритичнијој прекретници (Космет, ЕУ, однос са Русијом), а тек једва годину дана након што је са Николићем дошао на власт.
При томе се најзад морамо запитати да ли је све то планирано. Ако јесте, питања која се сама намећу јесу: од кога зашто и како? Не би требало заобићи ни контра питање: „Ако није планирано, шта онда“? Тада преостаје једино мала диверзија о спонтаности.
Спонтаност
Кад је пак реч о њој, требало би се присетити Дарвина. Он је на слепој спонтаности – минималним и мајушним позитивним развојним ступњевима амебе – милијардама година доцније дошао преко мајмуна до човека; о настајању амебе и универзе ни речи! И направио од очигледне глупости „науку“ којој се свет клања „до земљице црне“ јер је Бога негирао као Планера и Творца човека и свемира.
Оваква анализа примењена на Вучића указује да је он само велики „шарлатан“ који мења критичне животне позиције када му се хоће (од великог националисте у неколико година постао је противник национализма) али и да би их наметнуо Србији. Има ничег психолошки погубног и болесног у њему – неизлечиви нарцизам!
Туђински планови о Србији и окружењеу
Ко од странца планира Србијом? Историјски, али сувише уопштено, могло би се рећи – Запад!
Почиње то Берлинским конгресом од 1878. којим су доминирале Немачка и Аустроугарса (АУ), а којим је Србија добила независност, али је за БиХ (у којој је српски живаљ био већински) закључено да постане АУ „мандатно подручје“. Како су њене амбиције биле анкесија БиХ што се и остварило 1908. године, долазио је до опште антисрпског деловања АУ не само у БиХ већ и према Србији. Из таквог односа после Принциповог атентата на АУ престолонаследнички пар у Сарајеву, дошло је до АУ „ултимата“ и објаве рата Србији, који се нешто доцније претворио у Први светски рат.
Почевши још од 1854. године Кримским ратом, Енглези су спречавали да царска Русија избије преко Босфора на Средоземно море. Од тада енглеска политика према Блакну, а специјално према Србији, била је отворено антисрпска. Тек кад је Првим светским ратом било Енглезима потребно српско „топовско месо“ они су Србе признали за „савезнике“. Од Запада, само је Француска тада – тако је бар изгледало –била „пријатељски“ наклоњена Србији.
Америка је због своје изолационистичке политике била незаинтересована Европом све до Другог светског рата, сем што је са Енглеском финансијски помагала рушење царског режима у Русији и инсталирању комунизма тамо што се десило у другом десетлећу прошлог века. У односу на Србију, САД интерес за њу постаје огорман тек са Клинтоновом антисрпском а происламском и прохрватском политиком, а поводом ратова око растакња СФРЈ, што се догађало у деведестим годинама прошлог столећа, дакле око 20 година од тада.
Ту се формирало мишљење да су у тим ратовима Срби једини кривци за све. Отпочела је демонизација Срба и Србије. Хашки трибунал верно осликава ту демонизацију. Срби су до сада добили 1000 година газне док су сви остали (Хрвати, Муслимани, Шиптари) добили свега око стотинак.
САД казнена политика према Србији
Из свега овога произашла је САД геноцидна политика за садашњу и будућу Србију. Кроз историју Србија се супротстављала одлукама великих сила – била дакле „реметилачки фактор“. Треба је зато казнити тако да се то више никад не догоди. Главна смерница те САД казнене политике јесу: политичка – нема приступа светским, политичким, етничким и спортским токовима и организацијама (Јеремић је био изузетак који је прилично омекшао овај САД захтев), разбити везу са Русијом, државна – власт дозволити само српским евро-атлантским ентузијастима; национална – убијање и промена српске свести – психоцид: територијална – расцепкати Србију што је могуће више – Космет, максимализација права мањина и то за почетак, „република“ Војводина је циљ, па Зукорлићев „Санџак“, на место традиционалне и немањићке српске Рашке; војна – свести је на неколико чета за параду Вучићу и Николићу.
Еволуција радикала у напредњаке
Могло би се приметити, да све ово изречено напред нема много везе са Вучићем, а о њему је реч. Формално је ова примедба можда тачна. Суштински пак није, ако се присетимо како су Шешељеви радикали претворени у Вучићеве и Николићеве напредњаке.
Прво, ангажован је бивши САД амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери за седам хиљада евра месечно за „саветника“ са циљем да се радикали претворе у демократе америчког стила: друго, сам идеја ове измене, дошла је вероватно од Вучића: треће, али тако да Вучић у измењеним околностима има одлучујућу позицију: четврто, Вучић је одушевљено усвојио и „прогутао“ Монтгомеријев „савет“ а овај га је остварио: пето, тако је Вучић постао сарадник и извршилац САД политике у Србији; и шесто, уз двоструку примедбу, ту „сарадњу“ Вучић је морао да плати личном ценом – ако је приморан, односно бесплатно, ако је био доборвољац.
Сва је прилика да је посреди реч о добровољцу. Објаснимо то мало јасније: Вучић је добровољни изводилац САД политике у Београду. Шта то значи? Он има да спроводи САД казнену политику према Србији како је изложена напред.
Ако сте приметили, круг се овде затворио. Почето је са чињеницом да је Вучић несумњив господар Србије. Па је постављено питање чије интересе он заступа: националну или туђу. И у потрази за њима – странцима – нађосмо да Вучић у Београду спроводи САД казнену политику према Србији, што се до сада само наслућивало. Да би тај свој ненародни рад сакрио од јавности, понаша се диктаторски да би створио код домаће публике утисак да се ради о самосталном човеку у независној држави – насупрот стварности, да је Вучић само „егзекзутор“ САД политике у Србији.
(Искра)
