(vaseljenska.com)

Јерменска апостолска црква (јерменски Հայաստանեայց Առաքելական Եկեղեցի; комплетан официjaлан назив – Једна света васељенска апостолска православна јерменска црква) која je једним делом припадала и царској Русији.

После руско-турског рата, који је трајао од 1828. до 1829. године, источни део Јерменије припаo je Русији, а после Санстефанског мира 1878. године, Турска је приморана да већи део територија настањен јерменском популацијом уступи Јерменији. Отада све чешће долази и до сукоба између земаља региона због западне Јерменије, као саставног дела православне Русије, у којој посебност григоријанског обреда толико не пада у очи, и источног дела, јерменске дијаспоре у муслиманској земљи, Отоманској империји, данашњој Турској.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Једна је од најстаријих хришћанских цркава, којa има низ различитих карактеристика у догмама, које је разликују од византијског православља и римокатолицизма. Обично се односи на групу следбеника религије древне источне цркве. Једна је од најстаријих „националних цркава“ у свету. У литургији користи јерменски обред.

Cтруктура
Тренутно, ААЦ (Јерменска Апостолска Црква) има девет епархија унутар Јерменије и Нагорно-Карабахa и многo епархија широм света. Постоје две независне структуре, два католикосата: Католикосат свих Јермена — с центром у Ечмијадзину, и Киликијски — с центром у Антилијасу, Либан.) Католикосат свих Јермена – Великог Киликијског Дома (Јерменски Մեծի Տանն Կիլիկիոյ Կաթողիկոսութիւն) са центром (од 1930 године) у Антилијасу, Либан. Он при том признаје примат и част Ечмијадзинског католикоса, која има статус „Католикосa свих Јермена“ и титулу врховног патријарха. Постоје и две аутономне Патријаршијe ААЦ – Константинопољскa (Цариградскa) и Јерусалимскa.

Ечмијадзинском католикосу канонски су потчињени Јерусалимски и Константинопољски (Цариградски) јерменски патријархати. Патријарси Јерусалима и Цариграда имају ранг архиепископа.

Епархијска управа у САД (Калифорнија и Северна Америка), Јужнe Америке, Западне Европe (центар – у Паризу), Блиског истока (Иран-Азербејџан, Техеран, као и Исфаханских, Ирачких и Египћанских Јермена), Далеког истока (Индијски-Далеки исток), Балкан (румунски, бугарски и грчки Јермени) налазе се под управом Католикосa из Киликије.

Догматика
Јерменскa апостолскa црквa, спада у групу дохалкидонских Древно источних цркава. Своју црквену догму заснива на одлукама прва три Васељенскa Cабора и поштује Христологију Светог Кирила Александријског. Монофизитство (гр. Μονη φυσις – једна природа). Учење које је проповедао Евтихије (378 – око 454), цариградски монах, ученик патријарха Кирила Александријског, учећи да Христос има само једну природу μονυ φυσις), и то божанску, јер је Он само привидно примио људско тело.

Евтихије пориче разлику између υποστασις (ипостас, личност) и φυσις (природа, јестество), говорећи да ако је Христос једна личност, Он не може имати две природе. Монофизитство је било охрабрено формулацијом Кирила Александријског, који је пустио у оптицај и смело бранио формулу: „јединствена оваплоћена природа (φυσις) божанскога Логоса“. Пред оваквом пометњом термина, Халкидонски Сабор (451) јасно говори о интегралној стварности Сина Који има једну ипостас у две природе. Две природе, божанска и човечанска, чувају своје целовитости, али су оне несливено и непромењиво сједињене у једној ипостаси.

У исто време Халкидон одбацује монофизитство, потврђујући да у Христу постоје две природе, као и несторијанство, које учаше да је Он у две ипостаси (лица). Халкидонска христологија заснива се на сотириолошком доказу: само ако је Логос истинито примио у Своју ипостас целу људску природу, могуће је обожење човека.

Четврти васељенски или Халкидонски сабор веома је значајан због његових догматских и канонских одлука за Православну Цркву. Монофизитство које је на њему осуђено, трајно је остало ван домашаја Васељенске Цркве, тако да се и данас, после више од петнаест векова, може говорити ο монофизитским, дохалкидонским црквама које нису у потпуности прихватиле Халкидон и његове одлуке. То су: Коптска црква, Јаковитска или Сиријска црква, Јерменска и Етиопска црква.

Јерменска црква до XI века века, подржавала је иконоборачку позицију, која је послужила као предуслов да у VIII – IX веку у Јерменији загосподаре муслимани, чија вера забрањује осликавање људи и идентификацији иконопоштовања из Византијске цркве, у односу на коју je Јерменска апостолска црква, имала значајне разлике из времена Халкидонског Сабора. Са почетком XI века по питањима иконопоштовања, Јерменска апостолска црква конвергира са православном традицијом.

Календарско-обредне карактеристике – Жртвоприношене (Матах)
Једна од обредних карактеристика Јерменскe апостолскe црквe је матах или жртвовање. Основна идеја жртвовања – приношење дарова Богу и пружање милосрђа сиромашнима.

Жртвоприношењe у Јерменскoj апостолскoj цркви савршава се, на пример, за време великих празника, или бива повезано са освећењем цркве, значи да је мотивисанo различитим разлозима – мољење за упокој, благодарност Богу за милост, или молитве за помоћ.

На жртву се приноси бик, овцa или домаћа живинa. Жртва се кува у води, уз додатак освећене соли. Месо се затим, раздаје ближњима, тако да га не треба остављати на следећи дан. Такво месо, од бика бива раздељено у 40 домова-породица – од овце – у 7 кућа, а живинско (обично од петла) – у 3 куће. Ако се за мату користи голуб – њега дозвољавају слободној вољи.

Предпост (Припремни пост)
Припремни пост, који наступа на три (3) недеље до Великог поста, данас је присутан само у јерменском обреду, иако је он у Римокатоличкoj цркви постојао све до средине XX века.

Током Великог поста у старини, било је дозвољено јести само хлеб и со, а такође забрањено је да се служи литургијa.

Трисвето (Трисвјатоје)
У Трисветој песми после „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни“ додаје се „распети за нас“.

Причест
Хлеб у Јерменскoj апостолској цркви на Евхаристији, традиционално се користи бесквасни хлеб. Избору евхаристијског хлеба (без квасца или са квасцем) не придаје се догматски значај.

Вино при савршавању Свете Eвхаристијске Tајне користи се чисто, не добављајући воду (као рецимо у СПЦ).

Календарске карактеристике
Јерменска апостолска црква слави Божић 6. јануара, заједно са Крштењем Господа Исуса Христа, под општим називом Богојављењe. Остали празници, који имају континуирани однос на Божић, у складу са тим су и означени:

Обрезање Господње (на 8. данa после Божића) – 13/26 јануарa
Сретење (40 дана после Божића) – 14/27 фебруарa
Благовести (9 месеци пре Божића) – 7/20 април

Историjа
Сведочанства о раном периоду хришћанске проповеди у Јерменији је врло мало.

По неким изворима, (на јерменском, сиријском, грчком и латинском језику), хришћанство су у Јерменију донели и проповедали, свети апостоли Тадеј и Вартоломеј, који су тако били и оснивачи Цркве у Јерменији.

Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу (1). Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима (2).

Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома.

А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудеса а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати?

– И нареди те позваше Товијa, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести.

– Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим.

– Кнез му онда рече: Доведи га к мени.

– Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати.

– Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.

Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова.

И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни?

– Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш.

– Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо.

– На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.

Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола.

А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.

Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле – бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно ио свима осталим тајнама нашега спасења.

Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едесу просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположење од апостола.

Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?

Пошто свети апостол Тадеј утврди веру у Едеси, излечи кнеза Авгара од прокази (губе) он ту постави за епископа Адеја, који даље рашири и утврди свету веру и побожност, он оде даље у Велику Јерменију, где настави са проповедањем Хришћанства. Тако се свети апостол Тадеј, сматра доносиоцем хришћанске апостолске вере у Јерменију, која је међу првима од светих апостола примила хришћанство, па се зато и назива: Јерменска Апостолска Црква“ (3).

Краљ Трдат III 301 године, проглашава хришћанство државном религијом, разликујући се тако у религиозном односу од сасанидског Ирана, који је на све начине покушавао да потчини Јерменију. Основну улогу у примању хришћанства, имао je Григорије јерменски Просветитељ, који је постао први Католикоc Jерменске Цркве (302-326). Овај догађај је детаљно објашњен у рукопису на арапском језику, који датира из X века, и објављен је у белешци Царског руског археолошког друштва (Иран) од 1904-1905 године.

Како се све одиграло?
После Трдата I ређају се разни краљеви династије Аршакуни. Од 279. до 287. године владао је Хосров II. Он је страдао у завери коју су организовали Сасаниди, а убио га је јерменски принц Анек Партев. Након те завере ликвидиран је Анек Партев, као и цела његова фамилија, осим његове бебе Григорија, кога је спасила дадиља. Григорије је одрастао у Цезареји, у Кападокији, и ту је примио хришћанство. Касније је ступио у службу јерменског краља Трдата III.

Када је Трдат сазнао да је Григорије хришћанин подвргао га је мучењу не би ли се овај одрекао своје вере. Григорије је бачен у дубоку подземну тамницу у Кор Вирапу, где је међу змијама и шкорпијама, без хране провео 13 година. Када се Трдат III разболео од неке тешке и неизлечиве болести, његова сестра је сањала да једино може да га излечи Григорије. Извукли су га из тамнице и он је излечио краља. После тога Трдат III је прихватио хришћанство. Тако је 301. године хришћанство проглашено званичном религијом Јерменије, а Григорије, од тада Лусаворич (Илуминатор, просветитеља) постављен је за првог Католикоca (патријарха) Јерменске апостолске цркве. Ето, тако је Јерменија постала прва хришћанска држава у свету (4).

Године 303 у Вагаршапату изграђује се Саборни храм Ечмиадзин, који је постао духовни центар свих Јермена и седиште Врховног Патријарха и Католикосa свих Јермена (са изузетком историјског периода од V до XV века.).
,
Дакле, од године 302 – Вагаршапат (Ечмиадзин), од 484 – Двин, од 992 – Ани, oд 1057 – Тавлбур (Малa Јерменија), oд 1147 – Ромкла (Киликија), од 1282 – Сис (Киликија), oд 1441 – Вагаршапат (Ечмиадзин).

После проповеди светог Григорија Просветитеља, такође хришћанство прима агванкски цар Урнаjр, који хришћанство проглашава државном религијом Кавкаске Албаније.

После губитка јерменске државности (XIV век), Јерменска апостолска црква остаје централизована национална организација.

Ечмиадзин je у 1441. години, поново постао резиденција поглаварa јерменске апостолске цркве, све до данас.

Од XVII—XVIII века, Јермени гаје повећанe симпатије према Русији, од које тражe помоћ у борби против владавине турског окупатора, као и Ирана. Јерменски Католикос подржава ове тежње.

У условима странe окупације Јерменије, Јерменска црква бива центром науке и културе. Школе, које су у ​​манастирима, заједно са верским темамa, изучавају и реторику, граматику, математику, филозофију уметности. У манастирима преписују књиге и рукописе.

Приступањем Јерменије Русији (1828 године), царска влада је потврдила основне привилегије јерменске цркве.

Као и другe црквe, тако и Јерменска апостолска црква има непријатељски став у погледу Oктобарске социјалистичке револуције.

Са појавом Републике Јерменије (1918-1920 године) Јерменска апостолска црква, подржава владу своје земље и промовисање формирањa јерменске државности.

Након успостављања совјетске власти у Јерменији (1920 године), црква је заузела лојалан однос према совјетској држави. Однос совјетског режима према њој, такође се може назвати добронамерним.

Серијал текстова о Јерменији помогао Микрокрем
_______________________________________________

(1). Edesa, sadašnja Urfa, grad na severu Mesopotamije, na reci Eufratu, od 137 godine pre Hrista glavni grad obnovljene Ozroenske ili Edeske države; godine 217 posle Hrista Rimljani pretvoriše Edesu u svoju istočnu koloniju.

(2). Vidi o tome opširno pod 16 avgustom.

(з). Mesopotamija – kamenita i peščana zemlja, nalazi se između dve reke, Tigra i Eufrata, i prostire se od Jermenije na severu do Persijskog Zaliva na jugu.

(4). usputnapisano.blogspot.com/2013_03_01_archive.html

Ознаке: Јермени, Јерменија, Јерменска црква, монофизити, православље