Прочитај ми чланакНајдељенији и најчитанији текст, у последњих неколико дана у Хрватској је, без икакве сумње, сурово реалистично, мрачно и упозоравајуће писмо човека који се потписује с ‘Иво Анић‘ (нисмо сигурни је ли право име или псеудоним), а које је дословце похарало интернет. Писмо се попут бујице шири друштвеном мрежом јер је аутор обичним речима поприлично добро дочарао резигнацију и очај.
Пошто је одлазак младих и пражњење читаих делова Србије и код нас огроман проблем редакција Србин.инфо га, (због аутетичности, без провођења на српски, са остављеним хрватизмима) преноси у целости у интегралној верзији:
„Знаш шта ћу вам рећ свима скупа, јебите се ви и ваша Хрватска, сви ви, новинари, бранитељи, од врха па до доле, од предсједнице до задњег шупка који шути у овој земљи и копа по контејнеру, јебите се сви скупа, ја се у ово срање од земље више не враћам!“, ријечи су то задњег младића који је пољубио уплакане родитеље и ушао у задњи аутобус на осјечком аутобусном колодвору минут прије 15. сати, задњем од њих четири који су у колони напустили колодвор само тог дана, а пети им се придружио у Слатини. Четири аутобуса само данас, горко је примјетио један од возача „Чазматранса“ који није могао суспрегнути сузе, у једном од таквих прошли тједан била је његова кћи, цура коју је школовао откидајући од уста, цура нетом дипломирала кроатистику и нашла запослење у Минхену као конобарица.
Цијели нараштај бјежи из најбогатије равнице
Четири аутобуса са двјестотињак младих људи само данас, четири аутобуса у сриједу, по четири аутобуса сваки тједан и тако већ читав мјесец. И тако већ шест мјесеци узастопно. 20. 000 младих људи напустило је Славонију само у протеклих пола године и то ако не рачунамо још толико колико је отишло на сезону по Јадрану, да чисте туђе плахте и буду слуге плаћене испод минимума државне разине. Цијели један нараштај отишао је из најбогатије равнице која је могла хранити цијелу Хрватску, наравно да не постоји човјек по имену Тодорић и да није постојао човјек по имену Туђман који му је све то омогућио.
Уплакани људи на колодвору не крију очај. Све су то били богати и имућни Славонци који су живјели од земље на својим имањима која се протежу километрима далеко. Њихови синови и кћери путују у Стуттгарт и половица од њих појма нема камо иду и што ће радити. Чули су од земљака да није тешко пронаћи посао у ресторанима или на градилиштима, Нијемци не желе радити тако физички тешке, понижавајуће и слабо плаћене послове. Кажу, они што су горе да их чак ни избјеглице из Сирије не прихваћају али момци факултетски образовани из Славоније ипак да. Јебига, ђеца су то која су навикла радити, раде цијели свој живот и не питају за зној, сузе или плаћу.
![žena-plače]()
Загрљаји, сузе, псовке
Добра су то дјеца, напомиње један отац и рида као мало дијете. Сплит је још једна од дестинација те дјеце, Сплит је град у којем младост више воли имати десет куна „ужицаних“ у баке или деда него по сунцу, десетак сати одрађивати смјену по кафићима. Сплит је град у којем су конобари плаћени двије – до три тисуће куна и немају слободан дан. Сплит је град у којем се барем иза посла окупаш, а има и згодних цура. Драже ми је да ми је дијете у Хрватској него у Њемачкој, лакше је некако, другачији је осјећај, говори једна мајка којој је син завршио Економски факултет и сада одлази у Макарску да ради на плажи као додатни конобар који ће међу гостима хотела изнајмљивати лежаљке и носити коктеле. Лани је пола плаће слао нама јер смо били дословно гладни, да нема њега не би преживјели годину с режијама и оврхама.
Загрљаји, сузе, псовке.
И тако сваки четвртак и сваку суботу у 15. сати на осјечком колодвору. Егзодус.
Нитко осим новинара не долази на те тужне испраћаје, нитко осим родитеља, уплаканих цура и најближих. Нитко. Бранитељи нису разапели свој шатор, Бујанец није позвао у своју емисију никога од родитеља, као ни нови главни уредник ХТВ-а, Ружа Томашић има паметнија посла да пријети и избацује из земље и оно мало Срба што је остало у њој, Колинда Грабар – Китаровић је забављена звиждањем као и Премијер који је на јучерашњем састанку са новинарима уз Жупана Жеврњу (који иначе гради архив жупаније за још стотињак ухљеба) заједно с полицијом РХ претресао исте тражећи транспаренте и звиждаљке, нисмо виђели ни Томислава Карамарка који је трабуњао нешто прије избора о хитном заустављању одласка младих из земље и на концу нисмо виђели ни Зорана Милановића који је пропао у земљу као ни Балдасара који журно запошљава све што се запослити још може и успут напомиње да му је јебига 47 тисућа куна плаће превише да би могао попратити вишак или мањак јер се то мијења из дана у дан.
Укратко нисмо на колодвору виђели никог од тих великих домољуба, родољуба, пизди материних у коцкастим дресовима, Ћире Блажевића који рекламира кобасице, стотињак тисућа идиота који насељавају друштвене мреже и портале и грозе се свима који мрзе све хрватско.
И одлазе заиста ако је вјеровати момку који је задњи ушао у аутобус сви они који мрзе вашу Хрватску. Напокон сте успјели. Сви ви зајапурене Хрватине који живите добро, а не радите ништа, сви ви који насељавате бирокрацију или незаслужено примате пензије, сви ви укратко који по цијели божји дан само пљујете оне који мрзе вас и вашу Хрватску из дна душе. Напокон сте успјели, барем што се Славоније тиче. Они који је толико мрзе напокон су је одлучили и напустити и ођебати вас све једном за увијек.
Што је с нама који остајемо?
Но што је с нама? Што је с нама који остајемо? Што је с нама који је по вама толико мрзе да остају у њој и раде примајући трећину зарађеног да би се двије трећине одвојиле за вас који је толико волите?
Што је с нама који само можемо сањати да негђе одемо и да вас као момак који је задњи ушао у аутобус лијепо с врата пошаљемо у три пичке материне?
Ми смо они на које рачунате. Они са преко четрдесет који су заглавили у вашој дембелији и ваше су робље. Ми смо они који смо најебали и немамо ништа и немамо нигђе доли у гроб са 67. када више нећемо моћи чрнчити за вас идиоте. Ми смо они заглављени, јебига. Пола од нас ће и након четири године поново наивно гласати за неки ваш сличан Мост или какву другу издајничку пичку материну, трећина ће се или објесити или ће се задужити до те мјере да ће и њихова ђеца морати у Њемачку да не остану без станова.
Онај мали дио, оних можда десетак посто у који спадам и сам остат ће и чекати. Остат ће и чекати дан који мора једном сванути, дан када ће коначно горјети контејнери јер више у њима неће бити ничега јестивога, дан када ћете заједно са вашим градоначелником бјежати из Бановине, из града, из земље.
Тај дан ће доћи јер и крава се сруши када је измузете до умирања, а не дајете јој јести. Тај дан мора доћи, а тада ја нећу бити отац који нариче и маше свом ђетету у аутобусу за Стуттгарт.
Ја ћу бити онај с палицом који ће вас чекати испред!
