Прочитај ми чланакОд када Аљбин Курти влада у Приштини, драстично се променила перцепција Косова у српским – како режимским тако и многим опозиционим – медијима. То се није десило случајно. Раније је оно систематски представљано као нејака западна марионетска творевина, која ради оно што јој се из Брисела и Вашингтона нареди.
Одједном, Косово је „постало“ велесила којој нико ништа не може. У неким стварима као да пркоси тзв. колективном Западу слично ономе што чини нуклеарним оружјем наоружана Северна Кореја. Скоро да се емитује слике Куртија како седи на врху атомске бомбе и свима поручује: неће бити Заједнице спрских општина ни Срба на Косову!
То су наравно тоталне глупости. Косово је и даље оно што је било: пуки НАТО квислиншки ентитет. Само су код нас промењени црни пропагандни задаци у вези са свесном или несвесном обрадом српске јавности. Док је Вучић имао задатак да тихо даје Приштини уступке који су имали за циљ да она заокружи своју „државност“ – од успостављања контроле над целом територијом наше окупиране јужне покрајине, до укључивања тамо створене сепаратистичке конструкције у разне међународне организације – Косово је представљано као „мачији кашаљ“. Крхка сламка међу вихоровима. Прича је била: сада му нешто дајемо како бисмо купили време, а сутра ћемо то узети лако назад. Онда је почела друга фаза велеиздајничке активности Алека без Косова и његове (интер)националне братије.
Већ напола скуване напаћене српске жабе било је потребно убедити да је ствар око Косова дефинитивно готова. Шта нам је, то нам је. Ништа – наводно – не можемо да урадимо. Приштина, ослоњена на своје савезнике, постала је преко ноћи „много јака“. Волшебно је прешла медијски пут од немоћи до свемоћи. Ако успемо да сачувамо живе главе наших сународника који и даље опстају на косовско-метохијској земљи, те спасемо кључне светиње – намећу нам – „добро ћемо проћи“.
Ту се запрао ради о извођењу радова на легализацији у свести грађана Србије недела које је Вучић са својим сабратом Куртијем починио. Баш то је у питању! Прво је рушено све српско у оквиру удруженог злочиначког подухвата Приштине, официјелно-квислиншког Београда и њихових налогодаваца, а сада се озваничава албанско-НАТО дивља градња на нашем отетом простору.
Глупост је, и то потпуно суманута, прича о томе да се Аљбин отргао контроли Запада те ради помахнитао шта хоће. Као, скоро па „добронамерни“ Вашингтон и Брисел (који су, да не заборавимо, бомбардовали Србију и Српску, саучествовали у уништењу Крајине и одвајању Црне Горе, те створили косовску лажну државу), желе неки „фер“ компромис те инсистирају макар на формирању „Заједнице српских општина“ у пуном капацитету, а подивљали албански лидер на то не пристаје. При томе је „наивни“ Вучић од свих „преварен“.
Којешта! Курти је евроатлантски слуга колико и Алек. Обојца раде како им се нареди. Макар је тако када су у питању кључне ствари. Око мање битних, рецимо, да ли ће овај или онај клан који са њима шурује добити одређени уносан посао, имају извесну аутономију. Зато се важнији послови координирају од стране виших глобалних „инстанци“. Ту нема простора за самостална злодела.
Зар ико може да поверује да у убиство Оливера Ивановића – који је био човек од великог утицаја на северу Косова па и генерално међу косовско-метохијским Србима – нису биле умешане разне западне специјалне службе, те приштински колико и београдски фактори. Свим евроатлантским квислинзима и господарима он је јако сметао у реализацији завршних радова на препуштању наших позиција на Косову Приштини.
Стога није само важно ко је 16. јануара 2018. повукао ороз или непосредно наредио његову ликвидацију, већ је једнако битно ко је у то био умешан. А сигуран сам, да то поновим, био је у то уплетен свако ко је на овај или онај начин желео оно што је уследило, а то је тотално урушавање српских позиција на Косову и Метохији, чији су темељи већ раније били минирани али последњи чин не би прошао без отпора народа да је на терену имао ко да га покрене и поведе. Оливер Ивановић не би пасивно посматрао репризу покушаја приштинске окупације севера Косова, коју је скоро двадесет година раније спречио са другим одважним Србима.
Стигли смо и до онога што се пре неки дан догодило а кључно је за овај текст: албански сепаратистички суд у Приштини прогласио је Милана Радоичића – како се то каже крајње „контроверзног бизнисмена“ блиског Вучићу и некадашњег заменика лидера „Српске листе“ тј. СНС-а за КиМ – одговорним за убиство Оливера Ивановића. Уз то су четири особе осуђене на преко 22 године затвора. Радојчић је, како се тврди, предводио криминално-политичку групу која је извршила убиство Ивановића а била је тесно повезана са режимом у Београду.
Пре овакве пресуде албанско суда, многи у Београду су мислили да се, макар на крају ланца, описано и десило. Али широко распрострањено је било и мишљење да се Вучић и Курти, позерски, као и у вези са другим питањима, препуцавају и у вези са поменутим злочином, али обојца свесрдно раде на уништавању доказа, заташкавању истине, збуњивању грађана. Сада одједном ударац по Радојчићу, који делује као да је усмерен против Алека. Откуд то?
Испада да Аљбин забија нож у леђа свом београдском пријатељу. Није тако ако се мало дубље размисли. Курти, по налогу својих ментора, заправо помаже Вучићу, другом владајућем евроатлантском чеду на раскомаданој територији Србије. Ствар је проста. Како се каже: од феудалца за кога је јасно да губи рат и плаћеници почну да беже. Свесни су да на крају неће добити заостале „плате“, а и главе могу да им буду угрожене. Плаћеници су, по правилу, блато које се лепи на чизме јачег. А Вучић свима који су мало паметнији међу онима који за њега раде, већ делује као губитник. Само је питање када ће његов брод потонути, а не да ли ће се то десити.
Проблем је у томе што се Вучић – са изузетком мало излапелих баба и деда и других отупелих пасионираних пратилаца његових средстава масовног дезинформисања – ослања на интересну заједницу. Њен носећи стуб су картели. Они данас Алеку представљају гарант физичке безбедности. Када пригусти, поучен 5. октобром 2000. године, он не верује војсци и полицији. Видели смо 15. марта у кога се узда: Београдом су крстариле паравојне формације а како су упућени (рецимо Чедомир Јовановић) јавно устврдили, њихови припадници (криминалног педигреа) налазили су се и у кључним државним институцијама за задатком да их бране. Међутим, изгледа да су се примакли тачки када је велико питање да ли би и за товаре злата то наставили да раде.
Тога су свесни и Алекови евроатлантски шефови. Зато су, уверен сам, дали зелено светло Куртију да му на специфичан начин прискочи у помоћ, односно пре нових великих народно-студентских протеста консолидује његову криминалну фалангу у осипању. Удар на Радојчића – једног од кључних Вучићевих људи у црној зони – порука је свима њима да им нема ни потенцијалног спаса без Александра, односно његовог кровног аранжмана о деинсталацији опскурног система који оличава. За то још није дошло време, а торпедоване су њихове наде да ће, као део сличних структура 2000. године, самостално моћи да претрче на другу страну. Сада је за део њих спаљен мост преко кога би могли да беже, а осталима је стављено до знања да и за њих нема простора за узмицање. Када дође „судњи дан“ други ће одлучити ко ће бити спашен, а за кога нема милости.
Укратко, евроатлантисти преко приштинског суда покушавају да закрпе рупе у Вучићевом одбрамбеном бедему. Још им треба. Није Курти ударио на свог „српског“ брата. Напротив. Прискочио му је лукаво у помоћ. Запад не може да нађе покваренијег и ефикаснијег квислинга у Србији од Алека. Мука је, у то нема ни трунке сумње, и тамошњим битнијим играчима од њега, али када је корист у питању, нису чистунци. Још није завршио вишедимензионални задатак. Србија није окончала процес признања своје сепаратистичке провинције,
Република Српска још није дотучена, нисмо увучени у НАТО. Пре него што добије наређење да дефинитивно оде из Србије, Александар Вучић има још шта да обави, а Аљбин Крути хтео или не мора у томе да му помогне да се на трону одржи још неко време. У томе је кључ за разумевање судске одлуке којом смо се бавил
