Прочитај ми чланак
Ех, како смо досадни ми који се не миримо са великодушним поклањањем Косова и Метохије „европском путу“, ма шта значио тај „пут“.
А како тек делујемо смешни и узнемирени што галамимо да ни Косово ни Метохија нису изгубљени, све док их ми сами не предамо и изгубимо. Смешни у односу на оне „умне“ политичаре, аналитичаре и НВО активист(кињ)е, који са академском смиреношћу зен-монаха објашњавају како је управо комадање државе начин да се држава сачува, ојача и да напредује на „европском путу“.
Апсурдно, али ми делујемо као нека јединствена герила какве нема у свету, која покушава да сопственом народу доказује нешто што се у читавом свету подразумева, а то је да се делови сопствене државе не поклањају, ако ни због чега оно због тога што нису ни добијени на поклон. Они могу бити ратом отети, окупирани, али се не предају, а поготову не тамо неком „путу“.
Кад смо већ код „пута“, да се прво запитамо шта је наш циљ? Пут не може да буде циљ. Пут је пут! Ако хоћу да пођем у Панчево да тамо купим панталоне, ја имам циљ. Мој циљ није да пређем „панчевац“, нити да се возим путем кроз Крњачу, нити да продам дете да бих купио гориво, чак ни да дођем до Панчева. Мој циљ је да у Панчеву купим панталоне. Ја никада нисам чуо шта је циљ наше државе.
„Европски пут“ не може да буде циљ. Он је у овој причи „панчевац“ или Крњача. Србија у ЕУ такође не може да буде циљ, као што ни мени није циљ да дођем до Панчева. Циљ је оно због чега Србија треба да буде у ЕУ, односно шта Србија добија или купује чланством у ЕУ. Је ли то материјално благостање? Општи прогрес? Пораст наталитета? Привредни бум? Очување територијалног интегритета… Све наведено? Шта је циљ? Пут не може да буде циљ.
И уместо да власт нас стимулише да чувамо своју државу и да нас спречава да, не дај боже, радимо против ње, ми подсећамо власт да се не заборави у евроатлантским „авионима-камионима“, којима ће нам се допремати неумерене количине новца, само да се ми одрекнемо Косова и Метохије, и само док они „понесу тетки лек“.
Зашто се уопште на овом месту бавимо „европским путем“? Зато што више ни наши пријатељи а ни „пријатељи“ не крију оно што смо одувек и знали, да је Косово услов свих услова. Цондитио сине qуа нон! И то услов за „пут“ а не за циљ, кога немамо. И треба јасно рећи да и најављене промене Устава Републике Србије имају за циљ само њену дезинтеграцију, а одрицање од Косова и Метохије је главни задатак добијен од западних нам спонзора. Све остало чиме се покушава забашурити овај главни циљ напада на Србију не сме да нас завара. Мада се већ у јавности појачава грактање о потреби промена Устава, из ових или оних разлога. Али не, разлог је само један: одрицање од Косова и од Метохије и у том правцу се и врше притисци са запада, и постављају марионете које ће тај задатак извршити, ако им се дозволи.
Баш брига Немачку да ли у српском парламенту седи 250,150 или 2500 посланика, па да због тога врши притисак за промену српског устава. Али за Косово је Немачку и те како брига. Напокон, и ратовала је за Косово 1999. Први ратни злочин након Другог светског рата, Немачка (Зугфüхрер Давид Ферк) је и учинила у Призрену, јуна 1999.
Таман се успостави каква-таква хармонија на релацијама: власт-власт, власт-ЕУ, власт-НАТО, власт-опозиција (које нема), и договоре се хармонично да мењају Устав и гумицом избришу и Косово и Метохију и све правдајући се да је „Косово изгубљено“, и да треба озваничити „фактичко стање“, а оно се појави неки „герилац“ као чупавац из кутије да поремети хармонију и објасни како то није добро, како ће за тим уследити нова комадања и сиромашења државе, све до њеног свођења на смешне перформансе.
Да је „Косово изгубљено“, није флоскула новијег датума. Она датира још из 1928. године и Дрезденског конгреса КПЈ, па преко 1941. када је и била формирана Велика Албанија, па преко комунистичког насилног протеривања Срба и насељавања хиљада породица из албанских гудура, па преко Устава СФРЈ из 1974. када је Косово де факто добило статус државе, па преко 1999, 2008, 2014… и увек је било у српском народу, квазиелити и политичком естаблишменту оних који су ту флоскулу промовисали, и тако ево већ 90 година.
То је слично оној промоцији флоскуле о „два милиона Албанаца“ са енормним наталитетом, коју слушамо већ 30 година, и увек их има два милиона као да се тај народ нити рађа нити умире.
Гледајући уназад, барем од краја Другог светског рата, српски народ са Косова и из Метохије није (сем можда понеког часног изузетка) ни имао своје аутентичне представнике, и то се понављало из генерације у генерацију политичара. Увек их је заступао „неко одозго“, неки партијски апаратчик из Београда, а неретко и из других политичких центара (Загреба, Титограда…). У политичком смислу све су то биле особе од „зла оца и још горе мајке“.
Сви су били апаратчици са првенственим задатком удаљавања КиМ од матичне државе и њиховог приближавања Албанији, почев од „пионира“ те операције Душана Мугоше и Миладина Поповића, па преко армије комунистичких перјаница: Стамболића, Влашкалића, Шувара, Доланца, Орландића и Драже Марковића, па до најновијих дана и најновијих катастрофалних партијских емисара попут Борка Стефановића, великог „заобилазиоца истине“ Александра Вулина и апсолутног политичког аналфабету (барем кад су Косово и Метохија у питању) Марка Ђурића. Чак је и најслабији део Милошевићеве политике на Косову и Метохији била управо кадровска политика.
Стога су Срби са Косова и Метохије и доспели у положај у коме се налазе. У положај најугроженије популације у Европи 21. века. Увек су сматрани само неком групацијом погодном за политичка поткусуривања и ништа више. Када се припремала најновија издаја КиМ, уста политичара су била пуна фраза о залагању за бољи живот „Срба који доле живе“ (а та фраза: „који доле живе“ ми посебно иде на нерве, јер показује да они који је изговарају Косово и Метохију виде само на мапи окаченој на зиду кабинета. Иначе, КиМ су и у географском погледу – горе у односу на Београд, а о духовном је излишно и говорити).
Данас се највише политичке личности ове земље и не дотичу часних имена Косова и Метохије, а тамошњих Срба као да се стиде. За њих, Срби са КиМ су данас у позицији ванбрачног детета у породици. Сви знају да постоји, а нико га не помиње.
Да ли су и косовско-метохијски Срби унеколико криви што су запали у овако незавидну позицију? Многи ће рећи (а и сам припадам таквима) да нема смисла налазити мане до те мере унесрећеном народу. Али ако слојевито анализирамо макар период од рата 1999. наовамо, можемо јасно уочити и моменте који су зачинили ту незавидну позицију.
Пре свега, Срби нису успели да се за протеклих 15 година адекватно политички организују, позиционирају нити артикулишу било какву стратегију. Разапети између слепог поверења у све што долази из Београда, и самозваних лидера на терену, запали су у својеврсну шизофрену организацију, крајње неефикасну за решавање горућих проблема, а проблема за решавање, или барем за указивање је било и има тушта и тма.
Партијска сукобљавања интереса из Београда су се без икаквих баријера преливала међу Србе са Косова и Метохије. Срби нису били, нити су данас угрожени као чланови или симпатизери ДС, ДСС, СПС,СНС, СРС…, већ су били и остали (а по свему судећи, и биће) угрожени управо као Срби. Стога свако партијашење међу њима било је и остало (а по свему судећи и биће) погубно.
Бриселска издаја била је за Србе врућ шамар отрежњења. Први пут су осетили да могу бити напуштени од матичне државе. Код ње су нарочито срамну улогу на терену и одиграли управо Срби „партијаши“, који су по партијским линијама и постављени на најодговорније позиције државних институција, које, гле апсурда, морају да укину, а што је најгоре претњама су на то терали и своје потчињене. Први пут су Срби осетили, мада се може рећи да су се непрестано и прибојавали, да Београд може да их изда.
Са друге стране, самоорганизовање Срба након рата 1999. је било, најблаже речено, смешно. Постојале су особе које су словиле за „лидере Срба са Косова“, њих десетак самопрокламованих, који су функционисали уз одсуство међусобне сарадње, и без апсолутно икаквог утицаја на решавање тешких проблема. Штавише, било је ту и комбинација нарцисоидног и користољубивог понашања „лидера“, што су лукави окупатори КиМ ефикасно користили.
Са треће стране, несхватљиво је одрицање од људских ресурса који су могли, ево већ 15 година, бити активни у решавању проблема, на добробит и народа и државе. Потпуно је јасно да је 1999. године са Косова и из Метохије протерано преко 90% квалификованог интелектуалног кадра – инжењера, лекара, професора, правника… Консолидован је и Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, као стуб опстанка српског народа, и као ослонац који је држава морала активно да користи све ове године. Уместо тога, уместо коришћења висококвалификованих људских ресурса који би могли парирати другој страни, све је препуштено стихији из које и није било могуће да се изроди нешто добро. Да ли је то била пука случајност, или добро осмишљен план, о томе неком другом приликом.
И данас имамо то што имамо. Државне институције се гасе. Политички представници Срба које је изродила бриселска издаја су понижавајућег нивоа, на челу са директором Канцеларије за КиМ (који не верујем да зна да наброји имена три села јужно од Ибра), и посланицима у „парламенту Косова“ које кад бисмо упитали, где се налази Сува Река, половина би мислила да се ради о трик питању, јер река мора да буде мокра, а друга половина би се кроз магле можданих вијуга присећала да је чула за тако нешто.
А проблема је много. И то не само политичких, већ оних који спадају у корпус основних права, чије непрестано и довољно упорно решавање би морало наићи на одјек и на западу, ма колико он био непријатељски настројен према Србији.
У првом реду несхватљиво је ћутање или боље речено инертност и неадекватно промовисање решавања судбина киднапованих Срба и трговина њиховим органима, чиме се и омогућило америчком тужиоцу Вилијамсону да сачини извештај који не расветљава њихову судбину. Напротив, и у нашој и у међународној јавности, далеко већа пажња се већ годинама поклања ископавању наводне масовне гробнице у Рудници, као да се ради о „Аушвицу 2“, а чему неопходан зачин дају управо неки правосудни и политички органи Републике Србије, иако мештани сведоче да „ту нема ничега“.
Неоткривање починилаца убистава десетина Срба је довољан разлог да највиши органи ове државе уз помоћ савезника непрестано „досађују“ свим владама земаља које су окупирале Косово и Метохију, а ниједна седница СБ УН не би смела да се одржи док се овај проблем не помене. Па да видимо да ли бисмо морали да „мењамо свест“ и да се миримо са „чињеницом“ да сва зла долазе од нас.
Питање отете и узурпиране имовине Срба са КиМ је већ 15 година пажљиво заобилажена тема. Тим питањем се чешће баве страни (и то западни) медији него наши, јер је то питање врло разумљиво било коме на западу. Зашто ми ћутимо? Недавно писање немачког Шпигла о том проблему је у самој Немачкој наишло на очекиване реакције, јер просечан Немац, ма шта мислио о Србима, зна шта значи приватна имовина. Новинар Шпигла описује једну породицу из Метохије која је на папиру врло богата, јер поседује 22 хектара најквалитетнијег земљишта, али у стварности живи бедно у једнособном стану у предграђу Београда, плаћајући станарину, јер јој је имовина узурпирана. Таквих је породица на хиљаде. Чему ћутање државе о том проблему?
Поставља се питање, како то да се држава у Бриселу великодушно одриче КиМ, а да претходно није решила питање повратка узурпиране приватне имовине Срба, а о државној имовини да и не говоримо. Вредност те имовине далеко надилази спољни дуг Србије, па Србија не би сада морала да смањује плате, пензије и запосленост. Не би јој уопште био потребан ММФ.
И уопште, много је питања која за све ове године нису ни покретана, ни покушавана да се реше, нити решавана на адекватан начин, упркос дефиловањима важних личности, а што је резултирало очајним положајем Срба са КиМ, и то не зна се којих више – оних који живе у енклавама, оних који су прогнани, оних чији се чланови породица воде као нестали…
Зато и чуди да је једна вест са КиМ прошла готово неопажено ових дана, а то је да је група интелектуалаца из свих крајева Косова и Метохије, дубоко незадовољна положајем српског народа, односом власти према овом проблему, а посебно уверена да људи који слове за представнике Срба, ни изблиза по својим капацитетима не могу да одговоре нагомиланим проблемима који притискају Србе, формирала Српски национални форум, чији је основни задатак указивање на проблеме и начине њиховог решавања.
Форум ће одржати скупштину крајем августа у Грачаници, када ће се и детаљније знати правци његовог деловања. Кад су се већ 15 година положај и проблеми Срба третирали стихијски, анационално и незналачки, остаје нада да ће новоформирано саветодавно тело Срба са Косова и Метохије учинити потребне кораке како би наведени а и многи други проблеми који тиште тај народ били на одговарајући начин решавани.
