Прочитај ми чланакФормулисање руске „српске политике“ која није само праћење „шта год одлуче наши београдски пријатељи“ прилика је за један потенцијално добитни потез у региону у коме је за Русију последњих година било много узмицања.
Савремени циници би на питање – могу ли Руси да буду већи Срби од Срба – одговорили брзопотезно: ништа лакше. Уистину делује да у доба Вучићевог малосрпског национализма бити „велики Србин“ не представља неки посебно тежак изазов.
На страну брзопотезни одговори, питање које је (ре)актуелизовао руски политиколог Олег Бондаренко на недавном предавању има истанчаније политичко значење.
Наиме, питање се прецизније може поставити као – могу ли и хоће ли, упркос досадашњим најавама руског руководства да ће прихватити какву год одлуку српске власти о Косову да донeсу, Руси да делују противно намерама хипотетичких потписника „правно обавезујућег споразума“.
Бондаренко је на споменутом предавању изнео тезу како је по проглашењу независности Косова, Русија водила „политику солидарности“ са Србијом.
Међутим, та политика се касније развила, казао је Бондаренко, у самобитну, руску „косовску политику“ која је део њеног међународног ангажмана и да стога Русија, чак и да српске власти тако нешто учине, неће признати независност „Републике Косово“.
Онима који се противе садашњој косовској политици српске Владе ове речи подгревају наде. Међутим, оне долазе од интелектуалца који може да буде у праву а може и да омане. И на тим необавезујућим речима нико му неће посебно замерити.
Стога се намеће питање: можемо ли уочити иза ових речи симпатичног руског госта неке назнаке руских настојања које би им пружиле утемељење?
У недавном бивши министар спољних послова Вук Јеремић је разјаснио какав је отприлике след догађаја ако се Александар Вучић одлучи да докрајчи „бриселски процес“: после потписивања правно обавезујућег споразума са једном кључном тачком – да једни други неће блокирати у међународним установама – нека стална чланица СБ УН ће поднети резолуцију о чланству Косова а потом ће уследити званично питање Русије како да поступи. Међутим, Русија може да поступи и другачије – да уложи вето за који би српски званичници сазнали из медија. Косово их се ионако, у том случају неће тицати.
Зашто? Зато што је то прилика да Русија парализује, или битно успори, остварење једног (западно)европског политичког пројекта на једном ровитом простору. Сасвим довољно.
Иван Крастев, бугарски интелектуалац и важан идеолог европског пројекта, писао је крајем фебруара у Гардијану да је „Балкан регион где Русија може да дела да дестабилизује ЕУ по врло, за њу, врло малој политичкој цени“. Ако је на добром трагу можда је право питање – смеју ли Руси да не буду већи Срби од Срба. Уколико могу да онемогуће паралелни српско–косовски пут ка Бриселу и конституисање косовске државности, идеолошки важног пројекта Европске уније, зашто тако нешто не би учинили?
Формулисање руске „српске политике“ која није само праћење „шта год одлуче наши београдски пријатељи и српска браћа“ прилика је за један потенцијално добитни потез у региону у коме је за Русију последњих година било много узмицања.
АНЂЕЛКОВИЋ: Путиново нуклеарно упозорење – поуке за Србе https://t.co/4WCcZqzm9e
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 15, 2018
Иза пароле о „већим Србима“ стоји зрнце реалполитике. Можда се не надамо узалуд.
