Свет у коме живимо пуца по шавовима. Све оно што нам је деценијама представљено као „неминовност“, а то је глобализам, свет без граница, једна економија и једна култура, ​​данас пред нашим очима доживљава свој крај. Економске кризе које потресају и најјаче, ратови који се изнова распламсавају на више тачака планете, миграциони таласи који мењују демографску карту Европе, све су то поступци једног процеса: наметање сукоба, као јединог могућег решења.

Као и свака империја у историји, и глобалистичка идеја дошла је до сопствених граница. Римско царство је обежавало непобедиво цартсво, али је завршило у анархији и распаду. Хабзбуршка монархија је вековима држала народе под чизмом, све док их национални препород није пробудио и довео до слободе. Колонијална империја Запада  распала се под ударом покрета за ослобођење. Тако и данас, глобализам, најновија маска исте жеље за доминацијом, показује своје пукотине.

Српски народ добро зна шта значи отпор. Када је Османлијска сила изгледала непобедива, српски устаници су 1804. дигли барјак слободе и показали да царства нису вечна. Када је Аустроугарска покушала да уништи наше биће, Србија је у Великом рату, иако малена и страдалачка, успела да нађи империју која је изгледала свемоћно. Када је НАТО 1999. покушао да нам силом наметне нови поредак, Србија је, као разрушена, опстала као народ и држава. Сваки тај тренутак био је део исте приче: отпор као темељ опстанка.

Данас се тај отпор јавља у новој генерацији,  у студентима родољубима. То су деца која су, за разлику од својих родитеља, имала благослов да кроз веронауку упознају Христа и историју својих предака. Њихова свест није затворена јединим комунистичким митовима о „братству и јединству“, нити су васпитана на догмама атеистичког материјализма, него су поникла из среће са Православном, са косовским заветом, са реалном историјом. Зато они данас, као млади, имају снагу да се супротставе и полицијска репресија и медијска манипулација.

То је кључна промена: Србија пола скида са себе баласт комунистичког наслеђа. Поколења која су живела у страху од УДБЕ и која су научена да гледају у земљу, ступају место генерације која се усуђује да гледа у крст. Та генерација не прихвата више да буде поданик ни Брисела, ни Вашингтона, ни било чијег центра моћи.

Блокада против рударења у Јадру, студентски протести широм земље, одбрана Косова и Метохије, отпор притисцима на Цркву, све су то нити једног истог ткања: ткања отпора, који изазива борбу из самосталности.

Смена епоха је већ започела. Од глобализма који је обећавао рај а донео пустош, ка отпору који ништа из љубави према своме. То није процес који ће бити лак нити миран, али је нужан. Јер они народи који се не пробуде, постају статистика у туђим извештајима. А они који се пробуде, као што су Срби кроз историју више пута показали, враћају себи своје име, свој пут и своју будућност.

Ознаке: веронаука, глобализам, Србија, студенти, суверенизам