Прочитај ми чланак
Документарно-историјским филмом “Цар Душан“, млади аутор Данило Пушоњић нас враћа у давну српску прошлост на један посебан и веродостојан начин.
Многи су разлози враћања човека у причу о прошлости, почев од најличнијих проблема, успона и падова, остварених и неостварених амбиција, до националних и општечовечанских, који нас се итекако тичу и кад нам за нашу личну егзистенцију изгледају небитним. Стара је истина да без прошлости нема ни будућности, те није чудо што многи који нам као народу не желе добра, чине све што могу да нам сопствену прошлост или огаде или фалсификују или прећуте. А када су у питању филмске приче о српској прошлости – осим оних о такозваном НОБ-у – наша “учитељица живота“ остала је готово нема. Филмским путем тек је понешто предочено о мало даљој историји, односно о албанској голготи, комитама, хајдуцима, српском устанку.
О Немањићима врло мало, а о владарима најдавнијих времена попут Владисављевића, Стратимировића такорећи ни слова, а камоли филмског кадра. Параноично бежање од самога себе и мржња према сопственом индентитету ради приклањања наводно “цивилизацијском систему вредности“, нашу “учитељицу живота“ учинили су “технолошким вишком“.
Визуелним оживљавањем једне од најбитнијих историјских епоха у животу српског народа, кроз владавину династије Немањића и животопис најмоћније личности у њој, документарни филм “Цар Душан“ представља готово пионирски подухват у српској кинематографији.
Лик и дело цара Душана, који ослањањем на Божије законе и сопствене мишице излази на крај са спољашњим и унутрашњим непријатељима српске царевине, вишеструко је значајан, па о њему и његовој владавини гледалац сазнаје много до сада непознатог. Јер, у савременој српској историографији постоје два приступа у изучавању прошлости овог подручја – званични, прихваћен у државном систему образовања и аутохтони, који се и даље бори за своје место под сунцем и чији су погледи широј јавности углавном недоступни. Излагања еминентних историчара Београдског универзитета, аутор повремено упоређује са ставовима представника аутохтонистичког правца, без жеље да их конфронтира, већ дође до што веродостојнијих и потпунијих историјских чињеница.
Прикази “Душановог законика“, славних манастира, фресака, историјских места, значајних личности и догађаја, уз сугестиван глас Горана Султановића и аутентичну музику најстаријих епоха, филму дају посебну драж и вредност. Аутор Данило Пушоњић, као припадник млађе генерације, савременом гледаоцу показује да се баш у прошлости нашег народа могу пронаћи преко потребни путокази за будућност. Својим истраживачким и стваралачким приступом његов филм не заостаје за нивоом некадашњег научног програма на главној државној телевизији, што гледаоцу омогућује да филм прати као штиво из кога се сазнаје и у коме се истовремено ужива.
