Прочитај ми чланакПрва карактеристика ове власти јесте да има друштвеним уговором утврђени монопол на насиље и то је камен темељац њиховог схватања цивилизације. Монопол на насиље у данашње време има држава кроз своју полицију и службе безбедности (војска је друго), све регулисано законима и подзаконским актима, тако да је ту све јасно, или би барем требало да буде јасно. Тако се другима шаље порука да треба да ћуте и седе код куће.
Председник Србије изјавио је да ће 15. марта, за када су студенти најавили велики протест у Београду, власти „свирати крај“ за протесте и да очекује да ће организатори „све бацити на једну карту“ и „насиљем покушати да ураде нешто“. Али, у Србији постоји велико незадовољство које је нашло начин да се политички манифестује. Први пут после неколико година у Србији влада политичка неизвесност. Потези власти који су раније пролазили без икакве реакције грађана сада долазе у центар медијске и друштвене пажње.
Када се, још давне 2012. видело на кога режим у пропагандном смислу рачуна и када су сходно томе на површину избила имена Пинк, Хепи, Информер, свакоме иоле упућеном било је јасно да је ђаво однео шалу и да ће Србија, без обзира на тадашње новорадикалско „пресвлачење“ СНС-а, бити претворена управо у оно што данас јесте, у полигон за обрачун са неистомишљеницима. Платформа насиља је бесправно сазидана у врху владајуће странке и то је особена филозофија пожељног понашања руље у друштву којем та иста руља и руководи.
Тако је реч „бруталан“ све чешће у реторици Ане Брнабић, нарочито када таргетира опозицију, активисте, студенте, људе од струке и поједине медије. А то заправо и јесте један од циљева напредњачких медијских, па и судских харанги, да покажу какву имају моћ да људима униште живот. Насиље за овдашњи режим има тржишну вредност.
За овдашњи режим једини кривци за подстицање атмосфере насиља у друштву, поново су исти људи, организације и медији. А строго поверљиво је да су напади власти њен механизам одбране и покушај да се све афере склоне у други план. Власт унапред прописује квалификације дела и казне, јер нигде никога више нема, сем ЊЕГА и његових људи.
СНС одавно није у стању да дефинише своје проблеме, нити да их решава. Ми се налазимо у фукционалном хаосу, који неизбежно настаје из заробљеног друштва. Грађани се налазе под окупацијом сопствене власти. Све што би морало да има смисла, настаје из инерције, сви системи раде на нама непознат начин и све што би морало да буде у служби грађана, налази се пред планским урушавањем. Само су претње стабилне.
Све наведене секвенце имају смисла, као хетерогени, али живећи политички омнибус, део апсурдне целине у којој насиље постаје незаменљива стварност. У расподели својих емоција, власт може да чини шта јој се прохте. Може да воли кога хоће, да пристаје на кога мора, да толерише све силе којима се клања, да трпи саговорнике и друге које презире.
