Никић је, на питање новинара о хапшењу Срба у Црној Гори испричао да је и сам био врбован за лажни државни удар у Црној Гори.

– Шта се дешава почетком пролећа ове године? Тада сам седео са мојим колегама из Удружења у нашим просторијама и радили смо неке свакодневне послове. Зазвонио је телефон, човек се представио да се зове Нино Никић из Подгорице. Да ли је измислио презиме као моје и хтео на тај начин да ми се додвори, или се заиста презива Никић? То би ваљало да провере црногорске власти.

У кратким цртама ми је објаснио да утицајни људи из Руске Федерације желе да се виде са мном, а он је само преводилац. Никакав проблем. Рекао сам му да дође код нас у просторије. Мало је времена прошло. Нормално, ја сам стари обавештајац и покрио сам комплетан паркинг и зато имам ово што ћу ексклузивно, први пут рећи Вашим гледаоцима.

НОВИНАР: Шта је то?

 Дошли су људи. Дошао је Нино Никић из Подгорице и дошао је човек који се представио као високи официр ФСБ задужен за специјалне задатке. Није ми то било ништа што би ме упозорило да морам да будем другачији од онога што јесам.

Оно што је веома важно, тражили су да из просторије изађу сви осим мене. Моје колеге које су биле у Служби, знају да је то нешто што се прихвата као нормално, нема ту проблема. Остали смо сами, њих двојица и ја. Преводилац. Славко Никић, очи у очи са човеком…

Какав Синђелић и какве остале битанге које су се тамо представљале за неке ликове? Мени је жао Дикића што је дозволио да му Синђелић приђе. Њему је природно Синђелић могао да приђе само у једној варијанти, док је радио да он хапси Синђелића. Све друго што је дозволио том човеку и таквим људима, то га је одвело у затвор.

Настављамо разговор и поред многих питања, постављају ми невероватно питање:

– „Господине Никићу, да ли бисте Ви могли нешто што је у интересу државе Русије и државе Србије да урадите на простору Црне Горе?“

Рекао сам:

– „Не разумем заиста питање. Шта?“

– „Нешто што би могло да узбурка јавност“

Сећам се одлично одговора, рекао сам:

– „Да. Могу. Ја то могу да урадим и у Србији, где има 8 милиона становника, а не тамо где је 500 хиљада.“

Онолико људи колико мене зна, да не кажем сад… Да не користим терминологију као са Пинка, па да кажем моју популарност. Не. Људи који прате мој рад, довољан број је да могу да узнемирим Србију.

Буквално је скочио:

– „Одлично!“ и почели су да се радују њих двојица.

Ја их гледам:

– „Добро. Чему та радост? Шта је?“

 

– „То смо хтели да чујемо од Вас!“

– „Од мене ви ништа нисте чули, чему треба да се радујете. Зашто? Ви сте ме питали да ли могу, ја сам одговорио да могу. Питајте ме да ли хоћу.“

И они мало погледају и кажу:

– „Да ли хоћеш?“

– „Па нећу. То ми не пада на памет, да ја палим моју српску Црну Гору, да ја палим моју Србију. Не пада ми на памет“

Али као стари обавештајац видео сам у очима тог човека да сам ја мета и да би он могао одлично материјално да профитира и знао сам да ће се поново јавити. Рекао сам им да је састанак завршен. Отишли су.

А чиме су они то отишли? Ајмо да обавестимо грађане Србије. Лажни Руси су отишли Ренаулт Флуенце, регистарске таблице подгоричке ПГ ТЕ508, боја црна. Тим аутом су отишли у непознатом правцу. Тај непознати правац су моји пропратили, па се испоставило да су обавештајци отишли до Хyатт-а.

Сутра ујутру у 9х ме зове исти човек, Нино Никић и каже:

– „Човек који је разговарао са Вама господине Славко, жели хитан састанак.“

– „Може. Где?“

– „На сред Пупиновог моста.“

Ја знам шта су обавештајци:

– „На сред Пупиновог моста вас чекам за пола сата. Само он излази из аута. Он и ја причамо.“

Дошао је за пола сата лажни Рус, који се лажно представља, и мени нуди све само да одрадим оно за шта су касније злоупотребили Дикића. Рекао сам:

– „Може. Хоћу да урадим све, ценим ту службу и да будем искрен сваком обавештајцу Србину је била потајна жеља, макар да упозна или да ради за КГБ или ФСБ.“ и тражио сам од њега да ми потврди да ради за ФСБ, онолико колико смо могли да се споразумемо.

Да? Одлично. Нас двојица летимо у Москву, идемо само да попијемо кафу у службеним просторијама ФСБ. Кад попијемо кафу, после тога сам спреман да правимо договоре у кафани, у стану, у базену, где год хоћете. Али прво кафица у просторијама ФСБ. Знате ли када смо отишли да пијемо кафу? Никад! Он са ФСБ може да има везе, само када га ФСБ буде лишио слободе. То су лажни Руси, због којих је Русија лажно оптуживана од стране недобронамерних медија у оном периоду.

Ако неко може да оповргне ово што сам рекао, предлажем црногорским властима да позову Нина Никића. По мојим сазнањима, власник Ренаулт Флуенце-а је нека грађевинска фирма из Подгорице. Лако га је наћи, имате број таблица. Број на који се одазивао Нино Никић, преводилац лажних Руса, је 069 501 11** (Број се чује на снимку).

Тако се води истрага и такви подаци интересују и грађане Србије и грађане Црне Горе. А ја сам био дужан, с обзиром на однос Руса према Србији пре свега, а онда и према мени лично, да не кажем према Удружењу на чијем сам челу, да ове податке изнесем јавности.

Нудим и нашим безбедоносним структурама да кренемо од онога што се зове материјални доказ. Ја имам фото документацију возила, чак имам и снимак на којем возило креће. Да кренемо одатле, а не „Све смо истражили и све смо доказали, осим имена генерала Дикића и пар људи који су на маргини дешавања немамо ништа.“

Генерала Дикића бих осудио, само због тога што је дозволио да му приђе човек као Синђелић и ти ликови, којих се гнушам најискреније.

Замерам нашим медијима и замерам нашим истражним органима, зашто нису тада затражили. Немогуће је да они нису испратили, макар рад моје организације. Као неку колетаралну корист, да не кажем штету, и Црногорце и лажне Русе. Да то обелоданимо и да кажемо: „Руси са тим немају везе. Са тим има везе група мешетара, која је имала намеру да помогне Милу Ђукановићу да још једном продужи свој мандат – испричао је Никић новинару Теши Тешановићу.

Да ли ће српски државни органи реаговати након ових тврдњи и утврдити пуну истину о целом случају и ко је лажни оперативац ФСБ који је навукао двадесетак Срба да оду у Црну Гору да би били ухапшени остаје да се види.