Прочитај ми чланакМало је региона у свету који су у културном и политичком смислу сложенији од Балкана. А можда нема боље илустрације оптерећене прошлости и садашњости региона од живота и заоставштине једног од његових изузетних синова - физичара и проналазача Николе Тесле.
Рођен у православној српској породици 1856. у месту које је сада у Хрватској, Теслина националност је и даље предмет расправе у региону. Тесла је веровао да напретке у домену науке треба користити за изградњу мостова између земаља и на крају за успостављење универзалног мира. Али има појединих и у Хрватској и у Србији који желе да присвоје његову заоставштину на начине који је приказују погрешно.
Чак и Теслини доприноси физици подсећају на компликовану политичку динамику његовог родног краја. У Међународном систему мерних јединица тесла је мера за густину магнетног флукса. Како је Федерика Могерини, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, указала пре неколико месеци, „Балкан може лако да постане једна од шаховских табли на којој може да се игра игра великих сила“. Регион је заправо увек био смештен између ривалских полова, при чему сваки од њих пројектује моћ кроз међусобно испреплетене економске, политичке, историјске и културне везе.
Ратови који су уследили након распада Југославије 1990-их за ЕУ су значили потпуни неуспех. Пошто је насиље утихнуло, ЕУ је покушавала да употреби сопствену магнетну силу привлачења и здружи бивше југословенске територије преко реконструкције и помирења. Али та стратегија је дала неједнаке резултате.
Иако су неке источноевропске земље с већинским православним становништвом – Грчка, Бугарска и Румунија – приступиле ЕУ, једине постјугословенске земље које су се придружиле Унији – Хрватска и Словенија – имају већинско католичко становништво, што је чињеница која доприноси контрапродуктивном наративу. Када су Немачка и Ватикан на брзину признали Хрватску и Словенију 1991. и 1992, оснажили су осећај онога што је покојни политички стручњак Семјуел Хантингтон последично назвао „сукобом цивилизација“. Према Хантингтону, југословенски ратови се савршено уклапају у његову поједностављену парадигму са западњачким хришћанством – католичанством и протестантизмом – на једној страни и са осталим европским религијама на другој.
И Хрватска и Словенија су захтевале да се и „Западни Балкан 6“ – Албанија, Босна и Херцеговина, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија – придруже ЕУ. Али је напредак осујећен скупом билатералних политичких спорова између Западног Балкана и земаља ЕУ, слично ономе када је Словенија, користећи чланство у ЕУ, привремено блокирала приступање Хрватске.
Штавише, околности у самој ЕУ – економске кризе и успон ксенофобичних политичких партија у последњих неколико година – одложиле су њену политику проширења – при чему је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер саопштио 2014. да ниједна нова држава-чланица неће бити примљена пре 2019.
Истовремено, демократске норме и институције постепено слабе на Западном Балкану. Остале земље с јаким утицајем у региону, нарочито Русија, Турска и Мађарска, где ЕУ није успела да спречи тенденцију ка ауторитаризму под влашћу премијера Виктора Орбана, нуде земљама Западног Балкана да следе алтернативне политичке моделе.
Размотримо однос између Србије и Русије. Руски председник Владимир Путин је током посете Београду 2014. отишао толико далеко да је рекао да „ће Русија, баш као и у прошлости, увек у Србији видети нашег најближег савезника.“ Поред својих дугогодишњих културолошких веза с Русијом, Србија зависи од руских енергетских залиха као и од права Русије на вето као сталне чланице Савета безбедности УН. Док год Србија буде била у милости Русије, она може да блокира Косово да се придружи УН.
То објашњава зашто се Србија није придружила санкцијама ЕУ Русији након њене анексије Крима у марту 2014. Босна и Македонија су такође одлучиле да не учествују у санкцијама ЕУ, док су чланице НАТО Албанија и Црна Гора одлучиле да учествују.
Ипак, балканске земље нису честице које пасивно привлаче магнетна поља око њих. Србија, на пример, надахнуће проналази у заоставштини маршала Тита, који је био председник Југославије током већег дела Хладног рата. Далеко од тога да је био најближи савезник Совјетског Савеза, Тито је био један од оснивача Покрета несврстаних и одлично се показао у свађању Сједињених Држава и Совјетског Савеза.
Слично томе, Србија је данас званично означена као неутрална држава. Али блиско сарађује с НАТО преко његовог Партнерства за мир, док је истовремено домаћин војних вежби с руском војском. Слично томе, иако председник Србије Александар Вучић тврди да је непоколебљиво за европске интеграције, не показује спремност да се дистанцира од Русије.
Наравно, поред Русије, признању Косова се супротставља и Кина. Кроз иницијативу „Појас и пут“ Кина је показала зубе, инвестирајући милионе долара у инфраструктурне пројекте у Србији и другим деловима региона. Једна иницијатива јесте успостављање брзе пруге између Београда и Будимпеште, што има за циљ повезивање грчке луке Пиреј с Централном Европом.
Европска комисија тренутно истражује везу између Београда и Будимпеште због могућих кршења правила ЕУ о тендеру. Истрага наводи на један скривени тренд – иако Кина не штити реметилачке амбиције Русије, због њених деловања Западни Балкан можда може да преиспита своју мотивацију да се уклопи у институционални модел ЕУ и правила која иду с њим.
Упркос тим изазовима, ЕУ одржава наклоњеност у односу на Западни Балкан. Изузев Хрватске, 74 одсто укупне трговине земаља Западног Балкана је са ЕУ, док је само шест одсто с Кином, пет одсто с Русијом и четири одсто с Турском. У том контексту ЕУ не треба да дозволи да актуелни изазови ослабе њену целокупну стратегију за проширење. Прошломесечни самит о Западном Балкану је био позитиван корак под условом да земље које желе да се придруже ЕУ не губе из вида да је потребно спровести дубоке реформе.
Европској унији не смеју да мањкају очекивања која би Тесла у вези с тим несумњиво имао. Свим Европљанима треба пружити прилику да учествују у европском пројекту и профитирају од свог потенцијала за трансформацију. Управо је то оно што огроман део становника Балкана и даље жели. Лидери ЕУ не могу да гарантују да ће процес придруживања блоку бити брз и лак. Али само они могу да омогуће да тај пут буде вредан тога.
Аутор је био високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, генерални секретар НАТО и шеф дипломатије Шпаније
