Прочитај ми чланак
У „Архипелагу Гулаг” Солжењицин је још 1968. писао о болном питању Украјине.
Напомињући (у поглављу 5) да је за њега веома болно да пише о Украјини јер су „Украјина и Русија спојене у мојој крви, у мом срцу и у мојим мислима”, Солжењицин каже да му је искуство у пријатељским контактима с Украјинцима у логорима показало колико болан грч они носе…
„С Украјином, ствари ће бити изузетно болне. Али морали бисмо да схватимо степен напетости који они осећају. Као што је било немогуће да га реше вековима, сада је до нас да покажемо добар осећај. Морамо предати на одлучивање њима: федералисти или сепаратисти, који год од њих да победе. Надам се да нећемо бити луди и окрутни. Ако се покажемо блажи, стрпљивији, кохерентнији сада, остаје више наде да се обнови јединство у будућности.
Нека се национализам иживи, тестирајмо га. Они ће ускоро схватити да нису сви проблеми решени кроз одвајање. Пошто у различитим регионима Украјине постоји различит проценат оних који себе сматрају Украјинцима и оних који се сматрају Русима, ту ће бити много тешкоћа.
Можда ће бити потребно да се референдум одржи у сваком региону, а затим обезбедити преференцијални и деликатан третман оних који би желели да оду. Није цела Украјина у својим садашњим границама формалних совјетских република заиста Украјина.
Неки региони на левој обали Дњепра јасно се ослањају више на Русију. Што се тиче Крима, одлука Хрушчова да га преда Украјини била је потпуно произвољна. А шта је с Карпатском Русијом – Рутенијом? То ће послужити као тест више: Док захтевају правду за себе, како ће се Украјинци односити према карпатским Русима?”
Касније, у априлу 1981. године, у писму Конференцији о руско-украјинским односима у Торонту, коју је организовао Харвардски украјински институт, Солжењицин пише:
„… Ја доживљавам ову жестоку нетрпељивост у расправи о руско-украјинском проблему (фаталну за оба народа и корисну само за њихове непријатеље) посебно болно, јер сам и сам мешовитог, руско-украјинског порекла, одрастао сам под заједничким утицајем обе културе и никада нисам видео и не видим никакав антагонизам између њих. Ја имам у бројним приликама писане и говоре у јавности о Украјини и њеном народу, о трагедији украјинске глади. Имам много старих пријатеља у Украјини; одувек сам знао да патња Руса и Украјинаца јесте патња истог реда изазвана комунизмом. У мом срцу нема места за руско-украјински конфликт, и ако, не дај Боже, ствари пређу у крајност, ја могу да кажем: Никада, ни под каквим околностима, ни ја ни моји синови нећемо се придружити руско-украјинском сукобу, без обзира на то колико неке усијане главе могу да нас гурају ка њему.”
Коначно, овај нобеловац у тексту „Обнова Русија” (1990) пише:
„Само размислите како се меша становништво; постоје читави региони у Украјини с претежно руским становништвом; колико људи има којима је тешко да изаберу којој од две националности припадају; колико људи има мешовитог порекла; колики мешовити бракови постоје (узгред, нико до сада о њима није мислио као мешовитим). У јеку опште дезинтеграције, не постоји наговештај једне нетрпељивости између Украјинаца и Руса. Наравно, ако би украјински народ заиста сам одлучио да се отцепи, нико не би требало да се усуди и покуша да га држи силом. Али, ово пространство је разноврсно и ту је само локално становништво оно које може да одлучи о судбини њиховог локалитета, њиховог региона, а свака новоформирана етничка мањина на том локалитету треба да се третира на исти начин ненасиља…”
(Политика)
