Прочитај ми чланакПрича о Шоти, омиљеној „свадбарској“ песми иде овако: Шота је властито име жене одметника Азема Бејта из дреничког атара, који је са својим качацима (одметницима) држао под контролом овај крај. Села Галица, Лјубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце, која ће и касније остати легло тероризма, била су место где полиција Краљевине, а и све касније, увек дочекивала из свих оружја.
Далеко од дохвата државе, баш у том крају беснела је побуна шиптарских одметника. Непосредно пред устанак, 1924. године, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу.
– Полицији и војсци Краљевине СХС, писао је Предраг Симић у историјском приказу под називом „Енверисти“, требало је пуних шест година после оснивања прве југословенске државе да угуше покрет качака у Дреници, који су предводили Адем Бајта и Шота Галица, и није случајно што је баш у овај крај 1944. избила побуна балиста коју је предводио Шабан Полужа.
Побуна арнаутских качака
1919. године арнаутски качаци, предвођени Аземом и Шотом Галицом, дижу устанак на западу Косова и Метохије. Качаци су у области Дренице чак успели да оформе тзв. неутралну зону, која је трајала између 1921. и 1923. године. Ову „ослобођену“ област арнаути су неформално називали мала албанија (алб. Arbëria e Vogel). Крајем септембра 1924. године југославенска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође.
Када је полиција опколила одметнике, пуковник Стојановић, позвао је Азема Бејту на предају, али су уместо одговора добили куршуме. Наређена је паљба. Цео дан и све до дубоко у ноћ трајале су борбе. Ујутру, сунчеви зраци открили су до темеља разрушено село и 125 мртвих одметника. Азема Бејту нису пронашли.
Тек много година касније сазнало се да га је из обруча српске полиције спасла његова жена и ратна другарица Ћерима, звана Шота Галица. Тешко рањен, на путу је умро, а тело му је бачено у једну јаму крај села Прчева. Сви одметници, који су успели да се спасу, заклели су се тада да његов гроб никада неће одати.
Одали су га 1971. када су, наводно, његове кости, сахрањене 1971. године, а он проглашен за националног хероја.
Шота Галица наставила је посао свог мужа. Нападала је Србе где год је стигла, убијала, одсецала уши по чему је и њен муж био познат, а онда је једног дана, како је остало у народном памћењу, ухватила на планини Мокри, шесторо српске деце, чобанчића, везала их и заложила ватру.
Док су деца вриштала умирући у стравичним мукама, она је око ватре играла самртну игру, певајући из свег гласа: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја“.
На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја II светског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували „братство и јединство“, још једном потурајући народу лажне историјске чињенице.
Деценијама је звук ове песме у коју су уткани крици страдале српске деце весело одзвањао Србијом. Сада га је све мање. Историја је коначно обелоданила језиву причу о њеном настанку. Због језиве историје, ова песма, односно њено извођење забрањено на Драгачевском сабору трубача у Гучи 2007. године.
Знало се и за време Тита
– Осамдесетих година, ниједна свадба није могла да прође без ове песме – каже Луне Милојевић, познати хармоникаш и председник Удружења за заштиту народне музике „Извор“ – Свирао сам је и ја, иако се и у Титотво време знало да је шиптарска и да има језиву историју. Данас, свест младих људи је много снажнија и другачија, никаква идеологија је не спутава, па је, природно, и ову песму избрисала из српског наслеђа.
