Прочитај ми чланакФашисти су дуже крајем 1944. и 1945. бранили Будимпешту него што је био брањен Берлин.
У октобру и новембру 1956. године у главном граду Мађарске догодила се права фашистичка побуна.
Мађарска је у Другом светском рату војевала на страни Хитлера. На Источном фронту је ратовало око милион и по Мађара, од којих је приближно трећина погинула, а друга трећина била заробљена.
Мађари се нису нешто показали на фронтовима, али су по зверствима против цивила остали упамћени у Брјанској, Вороњешкој и Черниговској области, а и у југословенској Војводини.
Крајем рата је совјетска армија на јуриш заузела Будимпешту иако су га немачки и мађарски фашисти бранили дуже него што је био брањен Берлин.
Зато је „бивших“ у Мађарској – 11 година по завршетку рата – била цела „армија“.
У октобру 1956. је све у Будимпешти почело као „обојени“ сценарио. Јер, на улице су прво изашли студенти. Али, за само неколико дана је дошло до невероватних зверстава.
Комунисте, сараднике мађарске државне безбедности, па и случајне пролазнике, убијали су најзверскије што се може замислити. Оружје је дељено на улицама – свима који су хтели да га узму.
Совјетских трупа у Будимпешти 30. октобра није било. То је био моменат „прекида ватре“.
А шта се тада догађало један очевидац је описао овако:
„Бившег натпоручника државне безбедности извели су везаног у двориште. Био је садистички мучен. Прво су га тукли по ногама и другим деловима тела док није пао, а затим су га за ноге обесили о бандеру. Потом му је један официр дугачким ножем наносио ударе у стомак. Затим су му одсекли уво, па тетиве изнад колена. Жртва је још била жива када је у двориште уведена жена од 28 година која је одмах почела да моли да је тако не убијају јер је мајка троје деце. Онај са ножем јој је, ипак, пришао и и убо је. Одмах је пала. После још једног убода сам помислио да је већ мртва. Тада су нас одвели у подрум“.
Тог 30. октобра су побуњеници извели јуриш на градски комитет партије у Будимпешти. Имали су подршку три тенка. Унутар комитета су били припадници државне безбедности, нешто мађарских комуниста и војника.
Побуњеници су прво покушали пешадијски напад, али нису ништа урадили. Око подне је почео напад сва три тенка.
Побуњеници су пуцали и са кровова околних зграда. Нешто касније су успели да продру у зграду комитета.
На зверски начин био је убијен армијски пуковник Пап. Њему су горњи део тела полили бензином, затим га обесили за ноге и запалили.
На тргу испред комитета лежали су лешеви, а „устаници“ су их газили ногама и пљували по њима.
Упад је преживело само неколико људи. Зато су преостали браниоци одлучили да се предају. Међутим, секретар комитета, Имре Мезе, био је убијен док је са двојицом официра излазио да преговара о обустављању отпора.
Војници који су се предали били су побијени из непосредне близине – на улазу у зграду комитета. Сви су били убијени.
Само, оно што се даље догађало – било је још страшније. Побијени комунисти вешани су за ноге о гране дрвећа . Неки су били обешени и на „класични начин“.
Тако су у Будимпешти фашисти убијали комунисте.
Четири дана касније је у главни град Мађарске поново ушла совјетска армија.
Податке о погинулима приликом гушења побуне западна либерална пропаганда множи са 10.
Тврди да је 1956. погинуло око 25.000 Мађара, а истина је оваква.
Совјетска армија је имала 720 погинулих, 1.540 рањених и 51-ог „несталог“. Већина ових губитака била је у октобру, а не за време јуриша 4. новембра када су снаге побуњеника биле удесетостручене. Међу совјетским војницима је било зверских убијених и спаљених.
Губици међу Мађарима су били: 2.502 погинула и 19.229 рањених.
Чак и ове бројке показују колико је пажљиво дејствовала совјетска армија, а и колико је било побуњеника.
Треба имати у виду и да су побуњеници тих дана из затвора били пустили преко 13.000 кажњеника међу којима је било нешто мање од 10.000 криминалаца.
