Ко влада у демократији, народ или капитал? Многи мисле да се одговор подразумева, јер се демократија од диктатуре разликује управо по изборима. Запад је поносан на ову тековину, али под условом да грађани не бирају левичаре. Тада се наш јавни сервис љути због демократије у Грчкој: „Сад опет хоће изборе“. А Билд грми: „Ангела Меркел то не сме да дозволи“. Канцеларка треба да стави до знања „шта Немачка очекује од будуће грчке владе“. Демократија постаје сметња. Грци су банкрот, а хоће изборе – какав безобразлук.

Са друге стране, Грчка би могла да постане светионик наде за Европу: еx ориенте луx.[1] Током еврокризе, европска демократија је постала ауторитарна. Бивши председник Европске комисије Бароссо 2011. је изјавио „да тржишта постају нестрпљива јер је демократија преспора“. Ове речи су постале тешко бреме целе Европе. Демократија се изобличила у владавину експерата од експерата за експерте. Више не важи Линцолнова одредница „владавина народа од народа за народ“, већ Лењинова – „комитет за управљање интересима буржоазије“.

Еврокриза траје већ годинама и претворила се у хроничну болест. Рецепт штедње Ангеле Меркел доживео је потпуни неуспех. Грци излазе на изборе 25. јануара. Левичарска влада би могла да очита лекцију надрилекарима неолиберализма.

Алеxис Тсипрас, нови узор европске левице, није луд: он не намерава да напусти ЕУ, нити да одбаци евро. Он само жели да укине диктат штедње који су Европа и ММФ наметнули његовој земљи. Планира да повећа порезе, уведе минималну зараду, бонове за храну за најсиромашније и бесплатно здравствено осигурање за све незапослене. Међу његовим захтевима један се издваја – отпис дугова. То је заиста револуционарна мера, али неопходна: Грчка мора да се ослободи свог дуга, јер није у стању да га плати.

Грчка умире: 6 година рецесије, незапосленост 26%, међу младима преко 50%, пад просечне зараде у периоду 2010-2013. за 23%; 36% грчких грађана је сиромашно или социјално изопштено, што је пораст од 7% у односу на период пре кризе. Грчка поново остварује буџетски суфицит, али то је само примарни суфицит у који се не рачунају камате и рате за отплату дугова. Повериоци су камен око врата Грчке.

Штедња није лоша сама по себи, али ако штедите у кризи, готови сте. У том смислу смо добијали упозорења, али Ангела Меркел и идеолози из њеног тима су остали непоколебљиви. Државни буџети се не могу санирати рачунским операцијама швапске домаћице, али свештеничка ћерка Ангела Меркел не одустаје од религије кривице заогрнуте у економску теорију.

Зашто Грци пате? Да ли је то казна за дугове из прошлости или пример који треба да застраши остале презадужене државе? Или Ангела Меркел поручује својим бирачима да неће дати немачки новац лењим Европљанима с југа?

Тсипрас је на врхунцу еврокризе изразио сумњу у то да је уопште реч о дуговима, већ да се пре ради о плану да се целој Европи наметне неолиберални јарам: „Ова стратегија се служи политичким и финансијским изнудама како би Европљане убедила или их приморала да без отпора прихвате политику штедње“. Италијански филозоф Паоло Флорес д’Арцаис упозорава да за Европу нема будућности све док у њој постоје земље које служе као резерве јефтине радне снаге.

Проблем је у томе што Ангела Меркел од самог почетка еврокризе следи надреалну стратегију. Желимо да очувамо монетарну унију, зато што је то корисно за наш извоз и зато што нас је страх од слома те уније, али никако не желимо да испунимо један од кључних услова за решење еврокризе – стварање политичке уније.

Ангела Меркел нема визију. Оно што се у немачкој унутрашњој политици сматра врлином опреза, за Европу је катастрофа. Један Хелмут Кохл би већ одавно са француским председником предложио десетогодишњи план за фискалну унију.

Избор и превод са немачког Мирослав Марковић

(Пешчаник.нет, фото: Andy Hall, Guardian)