Прочитај ми чланакКада се неко ухапси под оптужбом за шпијунажу, то је увијек медијски догађај не само у земљи гдје се хапшење догодило. Истина, најчешће се ради о страном дипломати, који је прекорачио границе дипломатског понашања, па се, поштујући његов имунитет, све заврши отказивањем гостопримства. Убрзо услиједи контрамјера земље чији је дипломата обавјештајац ухапшен. Када су у питању властити држављани, они се или не помињу или се помену сасвим узгред. Изузетак су чувени случајеви, као што је био Олрих Ејмс, службеник CIA осуђен на доживотну робију због шпијунаже за совјетску страну.
Када се неко ухапси под оптужбом за шпијунажу, то је увијек медијски догађај не само у земљи гдје се хапшење догодило. Истина, најчешће се ради о страном дипломати, који је прекорачио границе дипломатског понашања, па се, поштујући његов имунитет, све заврши отказивањем гостопримства. Убрзо услиједи контрамјера земље чији је дипломата обавјештајац ухапшен. Када су у питању властити држављани, они се или не помињу или се помену сасвим узгред. Изузетак су чувени случајеви, као што је био Олрих Ејмс, службеник CIA осуђен на доживотну робију због шпијунаже за совјетску страну.
Ипак, хапшење Чеде Чоловића у Београду, оптуженог да је радио за хрватске обавјештајне службе, добило је велики публицитет. То је, у контексту затегнутих српско-хрватских односа, и разумљиво. Тим поводом медији се ових дана присјећају још познатијег спектакуларног хапшења генерала Момчила Перишића заједно са Џоном Нејбором, акредитованим представником CIA у Београду. Како год се суђење Чоловићу завршило, он је један несрећник којег је, да ли страх или неки други мотив, довео у фокус рада домаће обавјештајне службе.
Акцију би, у сваком случају, требало поздравити, јер Чоловић сигурно није једини који би по наведеном питању могао одговарати, али би далеко ефектније било да је, заједно с њим, ухапшен и хрватски оперативац који га је контактирао и информације преузимао. Чоловић више дјелује као пион, а не шпијун.
Ова акција уједно је и порука другима да се у Србији не може тек тако субверзивно дјеловати. У наведеном контексту медији Српске и Србије пишу о врло оштром реаговању премијера Вучића у Доњој Градини, гдје је био присутан поводом обиљежавања 75 година од страдања Срба у злогласном усташком логору. Вучић је, наиме, Младену Иванићу, српском члану Предсједништва БиХ, скренуо пажњу да је Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ (ОБА БиХ) завела оперативно истраживање на теритирији Србије и да безбједносне службе Србије то неће толерисати, већ ће босанске шпијуне на тлу Србије хапсити.
Како је Вучићева љутња процурила до медија, медији Српске и Србије заинтересовали су се за рад ове агенције, која се помиње периодично, како која афера о прислушкивању избије у јавност. Посљедњи пут је то било недавно, у околностима сукоба главног тужиоца Тужилаштва БиХ са министром безбједности и директором ОБА.
Пажњу јавности привукла је операција која се под називом „Врелина“ приписује овој обавјештајној агенцији, а помиње се и под називом „Врућа касна јесен – рана зима“, што може указивати и на њено временско одређење. Суштина операције своди се на нови насилни покушај преузимања власти у Српској, који би требало да се покрене на бањалучким улицама крајем новембра и почетком децембра.
Значи да су избори, као легитиман начин за смјену власти, у БиХ су маргинализовани. Предност се и даље даје „незадовољним грађанима“, њиховим „ненасилним протестима“, који се увијек заврше насиљем, што смо могли видјети на улицама неких несрећних земаља гдје је успјела обојена револуција, то најновије чедо западне демократије.
У Београду и Бањалуци тај изум, и поред неколико пажљиво испланираних покушаја и њихових верификација у страним амбасадама, није прошао. Изгледа да нам је 5. октобар био довољан наук. Што би рекао Сократ: искуство је најбоља школа, само је школарина врло скупа. Шта нам са искуством 5. октобра могу урадити страни шпијуни и њихови пиони? Апсолутно ништа.
