Ко је спреман да сутра преузме одговорност за оно што ће режим Александра Вучића иза себе оставити? Ко је спреман да узме кормило разбуцане државе која данас има преко 70 милијарди евра, што спољног, што унутрашњег дуга (незванично, и по многим озбиљним проценама и више)? Јер, иза режима болесно самољубивог и опасног штеточине остаће дословно хаос. Како у јавним финансијама, тако и у спољним задужењима.

Србија ће сазнати многе непријатне истине, да је режим Александра Вучића за ситен паре продао не само радно способно становништво, него је својом манијакалном политиком уз хорду излуђених следбеника, успео да протера из Србије током своје десетогодишње владавине, преко 800 хиљада грађана у друге државе, са реалном перспективом да се већина никада не врати „за стално“. Сазнаће грађани Србије да то више није њихова земља, него земља пребогатих Арапа, Турака, Кинеза али и домаћих изрода, „нове класе“ примитивних разбојника који су окупирали Београд, Нови Сад, Војводину и најбоље делове централне и западне Србије. Неће бити Вучића на слободи, али ће остати дужничко ропство. Биће и за наредне генерације дугова које је направио његов режим. Оставиће Вучић иза себе и армију оних који су се обогатили под заштитом разбојничког, радикалског режима. Требаће некој будућој влади, ако буде неким чудом поштена, барем три специјална суда и барем десет година „одрешених руку“, да се та банда похапси и плати за своја злодела.

Лажним статистичким подацима и потпуном узурпацијом надлежних институција, одлазећи самодржац Александар Вучић већ годинама обмањује грађане Србије о сталном и „незаустављивом“ просперитету, броју запослених, БДП, јавном дугу,спољним задужењима и милијардама кредита које је узимао „у име народа“.

Подаци европских и светских монетарних, економских и других аналитика, говоре да су грађани Србије међу најсиромашнијим на европском континенту, те да се због тога у последњих десет година из ње иселило преко 800 хиљада становника, дакле, близу 100 хиљада људи годишње, те да је преко 100.000 грађана у истом периоду узело држављанство других држава. Истовремено, институције Уједињених нација су регистровале и чињеницу да у више од 1.200 српских села има мање од 20 становника, те да у још толико села више и нема становника, да практично више не постоје. Преко 30 одсто општина у Србији и 25 одсто јавних предузећа је у последњих две године стално „пред вратима“ банкрота, те да су трошкови просечног домаћинства у само неколико година Вучићеве власти порасли и преко 150 одсто, што је довело до таласа новог сиромаштва. Ти трошкови су, према анализи Светске банке само делимично (до 30 одсто) настали због периода пандемије Цорона вируса и почетка рата у Украјини, што јасно говори да је и тај Вучићев „алиби“ чиста лаж.

Чињенице у реалном животу говоре да је скоро сва роба произведена у Србији, скупља на њеном тржишту, дакле, у земљи произвођача, него у земљама региона где се извози. Тај парадокс је само један од примера чистог криминала извршне власти, надлежних министарстава и онога који њима директно управља, а то је Александар Вучић, човек који је себи приграбио на неуставан, незаконит, дакле, криминалан начин.

Али, то је само део „оставштине“ са којом ће се ускоро суочити нека нова Србија. Ову, Вучићеву, многи ће покушати да забораве. А, не треба. Треба све ово запамтити, као зло доба, кад је дно испливало на површину, као комунална хаварија кад избаци фекалије на површину.

Вучићевих десет година биће запамћено по суровим пљачкама, експлоатацији државних ресурса од стране његове разбојничке дружине, биће запамћене по његовим уценама, претњама, застрашивању грађана од стране његових криминалаца, идеологији насиља, батинама којима су тукли људе по улицама, ширењу мржње према свима и свакоме ко друкчије мисли или, не дај боже, „криво говори“, по прогону слободних новинара, уметника, интелектуалаца, по јефтиној радној снази, робовима-радницима у производњи каблова или гумарској индустрији који раде за најмање плате у Европи, по армији опљачканих пензионера за које више нема наде да ће видети пристојан живот.

Ништа не треба да буде заборављено. Ако неко и заборави, дугови које је Вучићев режим направио, биће подсетник на то доба. А, они нису мали. И унуци земље Србије ће их плаћати.

Почетком 2023. године (26. јануара), Управа за јавни дуг при Министарству финансија Србије на својој интернет страници објавила је да је јавни дуг Србије био 34.244.665.889 евра. У том тренутку, привреда Србије је требала бити толико јака да само у два месеца надокнади 3,5 одсто БДП, уз ново задужење од две милијарде евра. То је, наравно, било немогуће. Уместо тога од јануара до јуна 2023. године, Вучићев режим се потрудио да „обезбеди“ дубиозу од још једне милијарде евра.

Вучићев режим се до сада задуживао код европских банака, укључујући ЕБРД, ЕИБ, ЦЕБ и код Немачке развојне банке, као и Међународне банке за обнову и развој (ИБРД), за близу девет милијарди евра, док кинеској ЕXИМ банци дугује близу две милијарди евра, а страним владама укупно око три милијарде евра. Задужио се његов режим где год је стигао па је чак и по основу хартија од вредности емитованих на домаћем (10,88 милијарди евра) и на страном тржишту (6,16 милијарди евра), довео државу „до зида“, јер све то долази на наплату.

А, кад је реч о тренутним дуговима према страним владама појединачно, на првом месту, нису ни Европска унија, ни Кина, нити Русија, већ Влада и Фонд Абу Дабија са скоро две милијарде евра.

Код осталих страних влада, Вучићев режим задужио је грађане Србије за око три милијарде евра, колико и код Међународне банке за обнову и развој (ИБРД), према којој тренутно постоје обавезе у вредности од око три милијарде евра.

Укупни јавни дуг је увелико прешао 40 милијарди евра, што је скоро три четвртине српског БДП, док је Вучић „повлачио црвену линију“ тврдећи да „неће бити дозвољено“ да удео јавног дуга пређе 60,5 одсто БДП. А, у међувремену је увелико прешао.

Страни извори, пре свих аналитичари највећих банкарских корпорација на свету, ЕБРД, ММФ и Светске банке за обнову и развој, тврде да би Вучићев режим морао да обезбеди до краја 2023. године око 10 (десет) милијарди евра како би покрио све минусе из кредитних задужења, обезбедио нормално функционисање државе, исплатио плате државном сектору, пензије, одржавао финансирање своје „паралелне страначке државе“. Све ово води ка питању свих питања: колика ће бити цена будућег задуживања, што билатералног, код страних држава, што на међународном финансијском тржишту. Јер, Вучићев режим не зна да производи ништа осим дугова и криминала. Не буде ли заустављен, биће касно. Његов режим је већ довео Србију до банкрота али то нико не сме да саопшти. Његова дивљачка машинерија за пљување, батинање и тамничење, његови ревносни доушници, спремни су свакоме да затворе и уста и очи.

Јавност у Вучићевом радикалском казамату никад није знала за шта се држава задужује. Највише простора у Вучићевим билтенима добијају позајмице за инфраструктурне пројекте путеве, пруге, електране или београдски метро. И ту Вучић рекламира своје „поштење“ и врши испирање мозга грађанима Србије, тврдњама да је сваки евро поштено инвестиран или ће бити инвестиран, да никада његов режим није завукао руку у државну касу, да на хиљаде његових страначких „подизвођача“ никада нису пљачкали, радили „фушерај“ (или уоште нису радили), да његови страначки џепароши и његов Синиша Мали, нису никад „претакали“ стотине милиона из државног у приватно власништво.

Детаље око финансирања изградње метроа још нико не зна осим Вучића и Синише Малог, а да зло буде веће, очигледно је да ни они не знају колико ће то коштати, јер је од тренутка кад су „упали у бизнис“ са тим пројектом, чак шест пута повећана коначна цена. У Закону о метроу и градској железници, који је Скупштина Србије усвојила, наведено је да је вредност тих пројеката процењена на „око шест милијарди евра“, као и да су „преговори са банкама у току за обезбеђивање што повољнијих услова кредитирања“. Од тада до данас је тих „шест милијарди“ шест пута „коригивано“ али на већу цифру.

Кад је реч о кредитима које је Србија узимала од Еxим банке Кине (Еxпорт-Импорт Банк оф Цхина), каматне стопе на доларске позајмице крећу се од два одсто за две деонице брзе пруге, преко 2,5 одсто за деонице аутопута Сурчин-Обреновац или Обреновац-Љиг, до три одсто за позајмицу за изградњу моста Земун-Борча или прве фазе модернизације термоелектране „Костолац Б“.

Кредит за обилазницу око Београда узет је у кинеским јуанима, са 2,5 одсто камате а кредити Владе Абу Дабија (Уједињени Арапски Емирати) у локалној валути дирхаму коштају 2,25 до 2,5 одсто, односно два одсто у америчким доларима. Оба та кредита су прескупа у коначном збиру, а Вучић се својски трудио да и Кинезима и Арапима понуди „комад земље Србије“ за компензацију. Делимично, обе државе су и то прихватиле. На крају се испоставило да је најскупље градско грађевинско земљиште у Београду, приобаље реке Саве, дао на поклон!

Вучићев режим дугује и турској Дениз банци за кредит у еврима за изградњу путева Нови Пазар-Тутин, Сремска Рача-Кузмин и за мост преко Саве, који Србија плаћа са 2,5 одсто камате, док ће Европској инвестиционој банци (ЕИБ) плаћати за кредитирање изградње „Аутопута мира“ од Ниша до Мердара како одабере Вучић: ЕИБ нуди варијабилну каматну стопу уз могућност да се каматна стопа фиксира ако се процени да је то повољнија опција са становишта управљања јавним дугом.То треба превести на српски језик: иза ове реченице (и у њој) стоји читав низ услова. Узгред, нико ни луд не би градио пут који Косово ставља макар формално на мапу такозване Велике Албаније, али Вучић јесте.

Чак и да ти кредити нису толики колики су, питања је зашто домаћој стручној јавности нису доступне студије изводљивости или анализе за велике инфраструктурне пројекте који су у току? Испоставиће се да је Вучићев режим градио путеве по мапи НАТО пакта и великоалбанских тежњи. А, њих не само да треба платити, већ касније и одржавати, а ако буду зарађивали мање него што су трошкови, постаће тежак камен око врата српској привреди.

Колико је глуп био тај режим од самог почетка његове диктатуре и свих његових лудила, види се и према томе што су узимани мултимилионски кредити са по 2 до 3 одсто камате од Азербејџана и Кине, уместо да држава купи еврообвезнице које су доносиле и до 7,5 одсто годишње камате и отварале могућност да држава заради и отвори нека квалитетнија и јефтинија тржишта.

Србија је под Вучићем дословно подељена на зоне утицаја. Тако на пример Кина гради обилазницу око Београда, Азербејџан, део аутопута, америчка фирма Моравски коридор, а Француска београдски метро. Арапима је дато шта год су хтели. И где год им се допало. Од пољопривреде до туризма, од водотокова до елитног градског грађевинског земљишта. Од Златибора и Београда до војвођанских поља.

А где су „ситни дугови“? Према Париском клубу поверилаца и Банци за развој Савета Европе Вучићев режим је направио дугове, који се мере стотинама милиона евра. Само директне обавезе износе преко 700 милиона евра. Следећа је Европска банка за обнову и развој, према којој су директне обавезе Србије око 300 милиона евра. Директне обавезе према Међународном удружењу за развој (око 100 милиона евра), Немачкој развојној банци (око 70 милиона евра), и „остале обавезе“ око 400 милиона евра.

Што се индиректних обавеза тиче, ту преостаје да се помену дугови према Јапанској агенцији за међународну сарадњу (преко 150 милиона евра), Немачкој развојној банци (близу 100 милиона евра), Еурофими (до 10 милиона евра), Међународном удружењу за развој (више од пет милиона евра).

Ове и наредне године Вучићева Србија треба да „пронађе“ четири милијарде евра које по основу доспећа кредитних рата мора да плати.

Последњих година из Србије, не само због економских разлога него све чешће из разлога „нормалног живота у другој земљи“ из Србије оде преко 70 хиљада грађана. И ту се не стварају само демографске „рупе“, јер постоје читави делови Србије које су пустиња, где нема људи.

Масовна сеоба Срба у иностранство представља истовремено и изгубљено радно способно становништво. Просечна цена школовања такве једне масе радно способних људи који оду у току једне године, износи између 960 милиона и милијарду и по евра. Ове податке објавила је и су Вестминстерска фондација за демократију. Кад се саберу трошкови школовања свих врста кадрова који одлазе из Србије, од доброг заваривача или столара, до доброг лекара, инжењера и програмера, није тешко и без тих истраживања једноставно доћи до цифре коју Србија губи сваке године.

А, пропадање једне државе и њене нације није само материјално. Право пропадање почиње увек из фундамента: променом постојећих културних образаца који су базирани на озбиљном образовању, дискредитацијом и исмевањем вечних, општељудских вредности, спрдња са образовањем, спрдња са институцијама, спрдња са правним поретком, спрдња са грађанским покретима са слободом медија, па коначно, кад се тако „изгуби компас“, и спрдња са самим животом, што има за последицу колективну хистерију до колективне депресије, парализу друштвеног бића и убрзано нестајање.

То је оно што се Србији дешавало од распада Југославије до данас, кад грађани милионског Београда у тишини, као на парастосу, шетају над мртвим духом некадашње космополитске престонице, сведене током радикалског терора на непрегледну паланку, злу, подмуклу, примитивну и завидну, спремну да свакоме ко слободно мисли пљуне у чело. И ово, на жалост углавном обамрло племе, које данас шета улицама Београда, чија ће деца враћати дугове једне криминалне фаланге, нема реалне моћи да се обрачуна са криминалним гнездом Вучићевог режима.

Природно, њега ће сломити они сами, обрачун његове разуларене дружине са онима који су у „подели плена“ остали „кратких рукава“. Тај сукоб је такође неизбежан.

Један озбиљан аналитичар друштвене стварности, епилог Вучићеве власти види овако:

„Сигуран сам да, када буде дошао тај тренутак да ова власт пада, неће пасти мирно и доћи ће до сукоба. Уверен сам да ће та власт покушати да сачува своју позицију методама које су неприхватљиве. Да ли би то била брутална сила или не, то је непредвидиво, али не треба сметнути с ума да је Вучић у 2023. години, која би требала бити цивилизованија у односу на претходне, најавио нових 5.000 специјалаца у оружаним снагама Србије. Те специјалне јединице сигурно не планирају да шире демократију по Србији, а сигурно неће да нападну Бугарску“.

У једној студији под називом „Трошкови емиграције младих“ наводи се да овај трошак варира у зависности од образовне структуре, а о коликом се трошку ради довољно говори и то да је Укупан извоз информационо-комуникационих услуга у 2018. години износио 1,1 милијарду евра, док је извоз целокупног сектора пољопривреде у родним годинама неких 900 милиона евра.

Истраживање је, између осталог, показало да је у школовање једног нашег грађанина од предшколског узраста, преко основне и четворогодишње средње школе до краја академских студија које су у просеку трајале пет година и окончане су 2018. године, уложено око 34.000 евра. Трошкови средњошколског образовања које је трајало четири године и окончано исте године коштало је непуних 21.000 евра, док су трошкови осмогодишњег основног образовања 13.500 евра.

У Србији је постала пракса да се „прима минималац“, и већина радника ћути док може и не тражи више од тога да не изгуби посао. Од тога ропства па до бекства у иностранство није далеко.

Из Србије је само у периоду између 2012. и 2016. отишло 245.000 људи, показују подаци Организације за економску сарадњу и развој, што је у просеку годишње било најмање око 50.000 људи. Тај број је до данас повећан на преко 70 хиљада годишње. Било је, како је већ речено, година кад је из Србије дословно бежало и преко 80 хиљада људи.

Према статистици ОЕЦД, више од половине миграната из Србије одлази у Немачку, око 17 одсто у Аустрију, док је Словенија на трећем месту.

Већина одлази у развијене земље, а од укупно 964.000 колико их је пре шест година живело ван граница наше земље, две трећине је живот наставило у Западној Европи. Данас је тај број много већи. Такозвану „стару емиграцију“ нико и не рачуна, а на Западу живи још једна читава Србија, која није мања од три милиона људи.

Резултати ове анализе, како се наводи у њој, показали су и да је директно и индиректно, услед немогућности да се годишњи одлив становништва спречи њиховим запошљавањем, створен годишњи губитак бруто додате вредности у износу од 897,3 милиона евра што је неких 2,1 одсто БДП-а из 2018. године.

„Упрошћено речено, сваки радно активни становник емигрирањем из Србије са собом у просеку однесе најмање око 19.500 евра неког будућег годишњег БДП који је могао бити остварен“, наводи се у овом извештају.

Срећна је околност за млађе и информатички образованије људе, који могу да живе у Србији а да раде за светске компаније, али, и то је само привремено, јер већина њих не жели да живи у Вучићевом режиму. Такође, већина њих та знања може да користи било где на свету.

Вучићев режим је и њих покушао да обрлати разним причама о „ИТ парковима“, па је његова примитивна банда замислила да им режим сагради пристојне пословне просторе, зграде, канцеларије, а да они раде за „домаће компаније“ иза којих стоји Вучићева мафија. То, наравно, код информатички најбоље образованих људи не пролази.

Једна од највећих срамота по којој се Вучићева Србија препознаје данас, то је чињеница да постоји у званичној употреби термин „Дознака“, што у слободном преводу знали да већи део становништва живи од помоћи родбине илли пријатеља који живе и раде у иностранству. И то се све фино урачунава у Бруто друштвени производ (БДП) који Вучић приказује као своје велике економске победе.

По висини учешћа тих „дознака“ у БДП Србија се налази у самом врху европских земаља, уз Албанију која је на првом месту, са учешћем између пет и шест одсто БДП-а.

Шире посматрано, уколико поред „дознака“ дођу у обзир и други извори као што су иностране пензије, остали лични трансфери и доходак од рада српских резидената, од привремених послова у иностранству, учешће тог новца у БДП се креће и до осам одсто.

Тај „нето прилив“ по основу страних директних инвестиција у последње три године у. Све то може и да се увећа за 50 одсто јер многи долазе у Србију и троше новац који се не евидентира у НБС.

Само три европске државе, од земаља чију статистику прати европска статистичка агенција, имале су мањи БДП по становнику од Србије. То су биле БиХ, Албанија и Северна Македонија.

БДП по становнику Србије у 2021. години био је на нивоу од 44 одсто просека Европске уније. Истовремено показатељ актуелна индивидуална потрошња по становнику била је на нивоу од 53 одсто просека ЕУ.

Вучић дрско тврди да је Србија у протеклих пар година години имала највећи пораст БДП и индустријске производње, а чињенице говоре да се ради која је међу водећим земљама где запослени са пуним радним временом раде још један или више послова, што говори о немогућности преживљавања. У 21. веку, у Србији сав новац већине грађана иде на храну и рачуне, а за друге потребе једноставно не постоје средства чак и тамо где ради двоје у просечној породици.

Истина је горка: Вучићева Србија је сиромашна земља у којој грађани имају ниске приходе, где сиротињи теже пада неправда од глади.

Велика је и инфлација, која опет највише погађа сиромашне. Таква је ситуација годинама. То је реалност Србије.

Истовремено, Вучићева паралелна стварност, заправо отворене лажи, свакодневно бомбардују здрав разум. И то ће оставити последице. Осим дугова, остаће трауме. Србија може после Вучића да се нада само посттрауматском синдрому. Скраћено ПТС. Па, ко преживи.

Извор: Таблоид магазин

Ознаке: Александар Вучић, дубиоза, дугови, мишљење, Никола Влаховић, пад Вучића, спремите се, Србија, трауме, хаос