Прочитај ми чланакПре недељу дана 11 припадника ОВК ослобођено за злочине које су починили над неалбанским становништвом у Гњилану
Апелациони суд у Београду ослободио је кривице и 13. новембра пустио на слободу свих 11 чланова најкрвавије злочиначке групе ОВК из Гњилана, који су током 1999. године зверски мучили и убијали Србе и Роме на том простору, сазнаје Курир. Суштина ове срамотне и скандалозне пресуде лежи у „оптужници против наредбе да се неалбанци и Роми протерају из Гњилана“, објашњава наш извор упућен у случај.
– После завршне речи 13. новембра, председник Већа Сретко Јанковић и неки од судија који су учествовали у процесу – Омер Хаџиомеровић и Миодраг Мајић, одлучили су да Гњиланска група ОВК буде пуштена на слободу, чиме је негирано да је било најкрвавијих и немилосрдних злочина над Србима. Тако, уместо да крвници буду осуђени на укупно 116 година робије, добили су слободу, упркос изјавама и доказима сведока-сарадника – објашњава извор Курира.
Он објашњава да је на челу Гњиланске групе 1999. године био Фазли Ајдари, а екипу су чинили и бројни тинејџери који су слепо радили што им се каже.
– Имали су „Интернат“, у који су доводили и мучили жртве, а затим их комадали и у џаковима износили. Према извору Курира, амерички маринци су обезбедили давилице којима је Гњиланска група убијала људе.
– Од свих актера злочина, сваки сведок-сарадник је препознао бар њих петорицу – прича извор Курира и додаје да би их и у Приштини осудили по бар једном основу. Један од доказа је хладњача која је пронађена у дворишту болнице у Гњилану 2000. године са седам врећа, где је било делова тела осморо људи.
Сведок-сарадник: Секли смо женама груди и пекли их
Ово је само део исказа сведока-сарадника у овом процесу до којег је Курир дошао. Овај сведок је учествовао у злочинима, а сведочио је неколико пута и сваки пут је давао идентичан исказ.
– Имали смо „Интернат“ у који смо доводили жртве и „процедуру“ мучења. Процедура је подразумевала да жртву прво доведемо, скинемо, а онда јој постављамо питања. Шта год да каже, увек бисмо је пребијали четвртастом гвозденом штанглом. Важило је правило да им „узмемо душу полако“, па да их раскомадамо и спалимо да их нико не нађе. Мој посао је некад био да бацам тела.
Везивали смо жртве високо за руке, да висе, и само их бацали на под кад дођу на ред. Женама смо секли дојке и из забаве то после пекли. Просторија је јако смрдела јер се ту обављао посао, а била је велика канализација где смо бацали отпатке. Било је толико крви да смо и сами морали да се скинемо голи док их мучимо и чистимо после. Свима бисмо одсецали главе, распорили стомаке и комадали их, па у џаковима износили.
Људи су вриштали док мучимо некога. Испред њих смо бацали главе њихових рођака. Силовали смо кад год смо могли. Омиљен начин мучења нам је био да неког „опаљачимо“. То значи да му гвозденом штанглом разбијемо главу, а онда му закуцамо чекићем упаљач на то место – испричао је сведок-сарадник.
