Прочитај ми чланакСтранцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике. Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике.
Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике. Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике.
За многе је парадокс да народи који живе на истом територију и говоре необично сличним нарјечјима (варијацијама истог језика), тврде да је ријеч о различитим језицима. Неупитно, постоји међусобна разумљивост, па зашто га, онда, не би звали истим именом?
Право Бошњака
Темељни проблем оваквог резонирања је да оно не укључује нити подразумијева разлику између говорног и стандардизираног језика те, чињеницу да писани језик, по свим аспектима, служи као инструмент националног одређивања у модерном друштву. Језик је могуће стандардизирати на неколико начина те, тако, креирати различите „језике“ у смислу стандардног језика. Притом, имамо на уму да је стандардизација (језика) често нераздвојиво повезана са дефинирањем и успоставом националног идентитета. А управо то је средишњи проблем језика у Босни и Херцеговини.
Ситуација са језиком у Босни и Херцеговини апсурдношћу лингвистичке ситуације показује укупност апсурдности босанског политичког Гордијевог чвора. Из једне перспективе право на властити језик је једно од темељних људских права на којему свеједнако инсистирају и представници међународне заједнице и домаћи политичари.
У пракси, међутим, ситуација је неупоредиво сложенија. У складу са уставном клаузулом једнакоправности три (уставна) народа у Босни и Херцеговини, значајном дијелу босанскохерцеговачког становништва то право је ускраћено. Најприје онима који се не осјећају или не желе бити припадници три уставне нације, а који се пежоративно називају Осталима; није ријеч само о Ромима и Јеврејима него и о великом броју оних који се сматрају и желе декларирати као Босанци и Херцеговци, потомцима из такозваних мијешаних бракова који се у највећем броју случајева не желе изјаснити као припадници једног од три етноса.
Потом, ту је и проблем узрокован административном подјелом земље, а у складу са већинским становништвом, Срби у Федерацији БиХ, а Бошњаци и Хрвати у РС. Исто вриједи и за нижу административну разину, кантоне у Федерацији БиХ који су, такођер, у највећем броју случајева етнички врло хомогени те у складу с тим преферирају један од два језичка стандарда, не марећи за званичну политику према којој су оба стандарда званични и једнакоправни. Посебан проблем су школе, медији и администрација.
Начелно, ствар је невјероватно јасна и једноставна, толико да се може чинити да проблем, уствари, уопће не постоји: Бошњаци имају апсолутно право да језик којим говоре (на)зову како год хоће и за њега одаберу стандард који год им се свиђа, поготово зато што не постоји ниједан други истоимени лингвистички идиом са којим би се подударио: не постоји уставна категорија „босанског језика“ у смислу заједничког језика свих држављана Босне и Херцеговине.
Међутим… када су Бошњаци деведесетих година прошлог стољећа одлучили свој језик стандардизирати као „босански“, Срби и Хрвати су ту одлуку и дословно дочекали „на нож“, „нудећи“ им/нам могућност да свој језик зовемо измишљеним називом „бошњачки“, „језиком бошњачког народа“ или, пак, најприхватљивијом варијантом да само Бошњаци свој језик зову „матерњим“.
Ниједан језик у свијету не зове се тако јер је то опћелингвистички појам, а никако било каква прихватљива категорија, промотори, заговорници и апологети овог парадоксалног назива тврде да је он „вриједносно неутралан“ те као такав има капацитет да буде опћеприхваћен и да буде модел у коме би биле инкорпориране све специфичности свих националних идентитета и ентитета.
Осим чињенице да се свака таква тврдња темељи на незнању и незаинтересираности за све специфичности БиХ које су, унеколико, одиграле значајну улогу и као разлог за рат, стоји и то да се мноштво таквих покушаја са знаковитим „капацитетом да буду опћеприхваћени“ завршило дебаклом, због тога што су Дејтонски (не)споразуми замрзнули и легитимизирали ратом затечено стање, од територијалне подјеле земље до (полу)реализираних националних циљева и отварања могућности за њихово довршење ратом у миру.
Осим тога, у Босни и Херцеговини, имајући на уму мултинационални, мултиконфесионални и мултикултурни карактер босанскохерцеговачког друштва, употреба назива „матерњи језик“ тешко може бити оперативна на разини националног система образовања, због постојања више етничких скупина са различитим матерњим језицима. Термин „матерњи језик“ кореспондира са народном а не са националном свијешћу, па се термин „матерњи“ као национални језик (језик високе културе) идентифицира са етничким језиком (језиком ниже културе).
Ситуација са језиком, на одређени начин, осликава опће стање и ситуацију у земљи. Босна и Херцеговина је слаба, крхка држава, децентрализирана до границе функционалности али и заинтересираност политичких елита за све проблеме само у оној мјери колико служе њиховим односно интересима национа, етније и народа којега тврде да представљају. Можда понајбољи доказ ове тврдње је изнимно ниска разина језичке културе управо у јавном простору, употреби и дискурсу која је таква да се без пуно ограда може говорити и о елементарној неписмености чак и оних представника политичких елита који се често хвале високим академским титулама.
Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини или босанским Србима и Хрватима, сасвим је нормално и природно да желе стандард језика којим говоре и пишу ускладити, идентифицирати са језичким стандардима, респективно, у Србији и Хрватској. И у томе нема ништа спорно. Може се бити добар грађанин Босне и Херцеговине, Босанац или Херцеговац, па чак и Србин и/или Хрват и притом говорити српским или хрватским језиком. Шта је онда спорно? То што се различитим стандардима инсистира на разликама, те разлике у „јавности“ представљају значајнијим него што доиста јесу и што се на њима инсистира као на знаковима различитости, ако хоћете сепаратности и немогућности суживота.
Постојање нације
Језик посједује континуитет у времену, а између његових елемената (граматика, рјечник, звукови) влада јединство: језик није тек арбитрарна колекција израза. Језик је шифра за симболичку комуникацију, а симбол је сваки звук или гест коме смо ми дали значење.
Језик је, уз религијско одређење, најважнији елемент и објект националног идентитета; он је когнитивни и онтолошки параметар стварности и постојања народа/нације, а осим тога, комуникацијско и симболичко средство: њиме се записује и препричава хисторија, њиме се записује лијепа књижевност, језиком се изјављује љубав и објављује рат, језиком се жени/удаје и разводи, језиком се одгајају генерације дјеце, будућих родитеља који ће овај круг поново почети и незавршен предати онима које они изроде и одгоје.
Зато нама, у нашој земљи, не дају да свој језик зовемо ни нашим нити да га назовемо како ми желимо.
