Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић)
Први у серији текстова који ће проблематизивати перспективу и проблеме односа између Србије и Русије
Запад – Вашингтон и Брисел – европску интеграцију онога што називају Западним Балканом виде као двоструки процес. Прво, ради се о контроли дела Балкана у коме Србија заузима централно место – политичкој и војној, одакле је НАТО интеграција неизбежан фактор на том путу. Друго, реч је о политичкој стабилизацији „региона“. (Трећи фактор – економска експлоатација и губитак суверенитета – такође је брутално присутан, али није карактеристичан само за то место, будући да је тим процесима закачена цела Источна Европа, и не само она.)
Да би се та два процеса привела крају – контрола и стабилизација – гледано из угла западних геополитичких архитеката, Србија се мора радикално ослабити и ставити у потчињени положај у односу на два најјача неправославна фактора – хрватског и албанског (Тирана и Приштина). И управо то је основни смисао дводеценијског политичког процеса, који се одвија уз интензивно мешање западних сила. Веома је важно, међутим, да чак и данашња Србија, растурена и очерупана, још увек представља сувише снажан регионални фактор да би та два процеса могли да се сматрају завршеним. Речју, дезинтеграција ће бити настављена, и у Београду не постоји ниједан политички фактор који то не зна и не разуме.
То значи да свако истинско пристајање у Београду на наставак ЕУ интеграција значи пристајање на још слабију и мању Србију, и то у сваком смислу. То значи да опоравак ни у једном једином сегменту није могућ све док су на сцени европске интеграције. То, на крају, значи и да Република Српска као „природни“ геополитички, национални и културолошки „наставак“ Србије мора да буде ликвидирана у том облику; да ће Војводина у најбољем случају имати још „специјалнији“ статутс него у Уставу из 1974; да ће Рашка област и стратешко подручје око Прешева бити тешко одрживи у овом облику; да ће привреда бити у још горем стању; да ће се наставити наметање „промене свести“ преко културе и образовања. Оно што од Србије остане – ако остане – биће регионализовано са веома јаким локалним владама и слабом централном.
ЛЕЂИМА ПРЕМА РУСИЈИ
Наравно, многи су се за две последње деценије питали зашто се политички Запад за носиоце своје политике на том делу Балкана определио за Хрватску и Албанију, а не за Србију, земљу дугих државних традиција и простор у који би свакако морали мање да инвестирају него у једну овако дуготрајну, скупу и обимну промену снага, каква је на сцени. Да се не лажемо, није да је Србија била непокорна и својеглава, није да се није нудила за то, чак и у време Слободана Милошевића, кога је политички Запад доживео као свог највећег локалног противника. Разлога је много, и нису без извесне логике: историјска осетљивост Срба према Русима, религијски фактор, слободарска традиција једног малог народа, која га може чинити геополитички непредвидивим…
Такође није наодмет и навести како су међу опредељујућим факторима били и једновековна декаденција и умор српског народа, који су га елиминисали као дугорочног чиниоца регионалне стабилизације и контроле. (Уосталом, невероватна изгибија у Великом рату већ је у Другом светском Србију учинила пасивнијим фактором, пребацујући главно тежиште отпора на Србе из данашње Босне и Херцеговине и Хрватске.) У сваком случају, Дизраелијеву геополитику, ненаклоњену православним народима Балкана, потоњи геополитички концепти на Западу углавном су у измењеним условима наслеђивали, наравно, уз паузе у којима су Срби били утопљени у Југославију, кад је акценат контроле био на унутрашњем дестабилизујућем фактору, наравно хрватском и албанском, и када је та земља представљала неку врсту мостобрана према Совјетском Савезу – у време Александра Карађорђевића идеолошки мотивисаног, а у време Јосипа Броза прагматично.
Данашња Русија, помаљајући се из својих стогодишњих трагичних олуја, далеко је од савршене земље (о чему ће више бити речи у наредним текстовима). Али, без обзира на њене противречне процесе, она се по други пут од 1945. појављује у невероватној регенеративној снази. Први пут је за само мало више од две деценије од земље подељене у грађанском рату постала светска војна и политичка велесила; овај пут је за 14 година Путинове ере од земље опљачкане транзицијом, сасвим расточеног идентитета, постала глобални лидер концепта националних држава. Уз све огромне проблеме наслеђене из претходних деценија, она поново успева да се изнесе са Западом, пољуљаним кризом.
Иако Србија није део првог прстена њеног геополитичког фокуса, данашња руска понуда Србији није конкурентна западној – она је практично једина понуда. Српске робе, ретки производи једне разваљене економије, лошег квалитета и малих количина, свој раст данас бележе једино на руском тржишту. Руска инвестициона понуда Србији данас износи више од пет милијарди долара, уз више од две милијарде започетког гасовода Јужни ток. Русија је данас, уз мање заинтересовану Кину, једина сила чијој геополитици одговара снажна Србија, и све то се догађа у моменту кад политички Запад живој Србији не оставља нимало простора унутар свог геополитичког концепта. Руска рука, са друге стране, испружена је према Србији највише од времена Николаја Другог. Рекло би се лак избор за Србију између Брисела и Москве? Није лак.
САВЕЗ ВС. ПРИЈАТЕЉСТВО
Јер Србија већ цео век – од Октобарске револуције и убиства Николаја Другог – није суштински мирнодопски савезник Русије. (Последњи истински проруски политичар у Србији Никола Пашић умро је пре скоро 90 година.) Али Србија – и то је парадоксално – за све то време не престаје да буде руски пријатељ (и обратно). То се могло видети и по широкогрудој Александровој помоћи руским избеглицама из Револуције, упркос томе што до свог краја није хтео дипломатске односе са бољшевичком Москвом. То се једнако могло видети по дочеку руских војника у градовима Србије на крају Другог светског рата, али то једнако није сметало Кочи Поповићу да 1951. са Турском и Грчком потпише антисовјетски Балкански војни пакт, који ће се, без обзира на тадашње жестоке отпоре Италије и скепсу САД, претворити у заметак интеграције ЈНА у систем НАТО у Јужној Европи (већ следеће године Турска и Грчка постаће чланице НАТО).
Наравно, везе са Русијом српског менталитета, културе, религије не само да нису престајале већ су се у појединим тренуцима интензивирале. У сваком критичном тренутку за Србију/Југославију (1941, 1991) она се нада политичком савезу и помоћи Русије/Совјетског Савеза. Чак и дочекује пресудну помоћ Москве 1944, али политички савез, као недвосмислен континуиран процес, сваки пут је изостао. Тај парадокс би се могао објаснити тиме да је питање политичког савеза Москве и Београда била ствар елита, углавном прозападних, а пријатељство ствар народа, али такво тумачење, иако није лишено основа, не пружа целовит одговор на овај дубоки парадокс.
Други српски парадокс комплемантаран је првом. Иако она у географском, политичком и културном идентитету дубоко баштини традиције Запада, самостална Србија на начин на који саму себе доживљава према обиму, идентитету и политичким тежњама, никад није могла да постане део политичког Запада. Тај исти парадокс може се везати и за Русију, такође земљу снажног западног идентитета (поред осталих), и то је оно што судбину две земље чини толико сличним и неодвојивим.
Ако је Србија нека врста непризнатог западног детета, Русија је једнако непризнати западни брат. Само тај парадокс – та подударност судбина, која тим парадоксом не престаје – био би сасвим довољан за формирање дуготрајног и стабилног политичког савеза. Јер може се Србија одрицати Русије колико хоће, увек ће поделити не судбину Русије, већ, још горе, судбину онога што се на политичком Западу прижељкује и припрема Русији.
ЕЛИТА И РЕВОЛУЦИЈА
Проблем је, међутим, што српске елите – и то не оне олош-елите, корумпиране западним новцем и учешћем у подели моћи – већ сасвим пристојан кредибилан свет данас тако тешко уочава Русију на геополитичком хоризонту. Тешко је оспорити кредибилитет, обавештеност и добру намеру једном Алекси Ђиласу, веома доследном критичару западне балканске политике који верује да Србија треба да настави европске интеграције, али са јаком војском, ојачаном привредом, без послушничког односа према западним силама и не улазећи у НАТО. Ђиласовој интелигенцији и обавештености свакако није страно да процес јачања Србије није компатибилан са наставком интеграција. Али немогућност изласка из западне парадигме, као део стогодишњег процеса о коме је било речи, не дозвољава му да изађе из очигледне контрадикције. Слично је са врло кредибилним Борисом Беговићем, који одлично уочава рђаве трендове у руској привреди.
Проблем је, међутим, што би у ситуацији у којој би српски геополитички избор могао да се формира деценијама то била информација од суштинског значаја. У данашњој српској ситуацији није, јер евроинтеграције ће процес дезинтеграције у Србији већ за неколико година учинити неповратним, ако већ нису. Да Србија не може да тражи излаз у Русији, верује и брилијантни економски аналитичар Небојша Катић, који такође тврди да Србија треба да настави евроинтеграције. Истовремено, чак и радикални критичари ЕУ, попут Војислава Коштунице, чија улога ће у приближавању Србије и Русије вероватно бити оцењена као историјска (енергетски споразум и модел његовог уговора), није, чини се, без макар тактичких резерви према Москви.
Наводећи ставове неколико представника истинске елите, питање је да ли са српским тражењем заштите од Русије постоји неки објективан проблем у Москви? Чак и ако се сложимо да постоји, тешко да се можемо сложити да је он озбиљнији и већи од могућности Србије да бира и времена које јој је преостало за тај избор. Отуда се смисленијим чини питање да ли је та врста скепсе заправо производ тог стогодишњег одсуства суштинског партнерства између Москве и Београда, где су целе генерације политичара и интелектуалаца стасале тражећи решења искључиво у оквиру западне парадигме?
Ако је то тачно, а плашим се да јесте, тада се поставља следеће питање: хоће ли уопште бити могуће будући савез Србије и Русије артикулисати у оквиру истинске елите или ће њега морати да поведе неколико препрагматичних и одавно компромитованих политичара под притиском народа? Питање нас води следећем питању: ако је и то тачно, да ли то значи како је српски заокрет према Русији – у овом моменту вероватно једина могућност за спасавање државе – могућ једино као револуционаран процес, процес снажног дисконтинуитета, који постојећа елита неће бити у стању да разуме и изнесе.
И на крају свих питања, још једно сасвим отворено: има ли мирног решења за Србију?
