Прочитај ми чланак
Српска држава види у Ватикану потенцијалног савезника који не признаје Косово, док СПЦ не може да заборави да поглавар свих католика никад није јасно и отворено осудио злочине над Србима у Другом светском рату.
Јавност је све дипломатске односе Србије и Ватикана поодавно свела на два питања: Други светски рат и посету папе Србији. У тој поставци, српска страна инсистира код Свете столице на кајању, извињењу и спознаји усташких злочина почињених у име Бога, док Ватикан ставља до знања да би свети отац радо посетио Србију.
То су два отворена питања о којима се, по правилу, прича у рукавицама, увијено, нарочито вагајући сваку реч, било да је реч о државним или духовним званичницима.
Не чуди, стога, што је приликом последње посете високог званичника, секретара Свете столице за односе с државама надбискупа Доминика Мамбертија, потписивање споразума о високом образовању, због којег је и дошао, остало у сенци захтева српске државе и Цркве да се у ватиканским одајама размисли о улози Алојзија Степинца у Другом светском рату и његовој канонизацији.
Да поменемо и оно друго питање. Оцењујући посету надбискупа Мамбертија као веома важну за нашу земљу, један високи државни функционер рекао је за „Политику” да држава нема ништа против доласка папе у Србију, али да међу архијерејима Српске православне цркве нема јединственог става о томе.
Према речима нашег саговорника из државног врха, „тврдо крило” епископата не слаже се с таквим предлозима.Зато траје вишедеценијска патпозиција када је реч о доласку папе.
Заиста, највиши државни функционери у више наврата упућивали су папи позив да посети нашу земљу и при том, за разлику од цркве, нису постављали посебне услове светом оцу.
Чак је и Слободан Милошевић желео да доведе поглавара Римокатоличке цркве у Србију. Папу су позивали у својству министара иностраних послова и Горан Свилановић и Вук Драшковић, као и председници СЦГ Светозар Маровић и Србије Борис Тадић.
Учинио је то пре неколико дана и Томислав Николић, али уз опаску „чим се Црква сложи”.
Додуше, највиши представници власти у Србији састајали су се с папом, али не на домаћем терену. Последњи пут када је Борис Тадић ишао у Ватикан да се састане с папом Бенедиктом 16., 2009. године, имао је за то чак и благослов Светог архијерејског Синода.
Држава у Ватикану види утицајног и моћног савезника.(?) То потврђују и речи нашег саговорника који наглашава важност недавно потписаног споразума и грађења добрих односа. Власт у посети папе нашој земљи види могућност да добијемо на међународном угледу.
Ипак, не треба сметнути с ума шта нам је својевремено поручио портпарол Свете столице Федерико Ломбарди, упитан хоће ли папа подржати европске интеграције Србије: „ЕУ није у домену папиних компетенција.” У државним односима, став Ватикана да не призна независност Косова често се истиче као симбол наших добрих односа и савезништва на којем би требало даље да се ради.
Забуну у српским редовима изазвало је то што је 2011. године именован посебан апостолски делегат за Косово и Метохију, што је у неким овдашњим круговима изазвало сумњу да је Ватикан до краја искрен када је реч о одбијању да призна шиптарску окупаторску власт. Наиме, тек што је амбасадор Ватикана у Србији надбискуп Орландо Антонини категорички тврдио да се ради о искључиво унутарцрквеном, организационом питању које никако не значи и евентуалну најаву признавања Косова, исти тај апостолски делегат – Јулијус Јанус, обећао је, усред Приштине, да ускоро стиже с добрим вестима из Ватикана.
До данас се не зна на које је добре вести мислио, будући да је Света столица готово моментално поручила да став о непризнавању Косова остаје исти. Неки извори тврде да је и Руска православна црква скренула пажњу врху Римокатоличке цркве да ће иступити из међухришћанских тела ако признају Косово. И док се често напомиње значај ватиканског става да не призна Косово, још чешће се заборавља да је Света столица међу првима признала Хрватску или Словенију.
За српску цркву, Ватикан је пре свега и изнад свега, седиште римског папе, поглавара свих католика. И док на плану теологије готово да нема значајнијих препрека, јер се барем разговара о разликама у међухришћанском дијалогу који се одавно води уз укљученост свих страна, на плану историје, препреке су и даље велике.
Захтеви СПЦ да папа посети концентрациони логор у Јасеновцу, као симбол српског страдања у Другом светском рату и осуди злочине које су починили или благословили припадници Римокатоличке цркве над православним и не само православним живљем, у Ватикану још нису услишени. Додуше, надбискуп београдски Станислав Хочевар више пута је подсећао да бискуп Антун Шкворчевић годинама одлази у Јасеновац и моли се за све његове жртве, да је тај концентрациони логор обишао и председник Хрватске бискупске конференције Марин Сракић, као и кардинал Јосип Бозанић.
Хочевар је истакао и да је папа Јован Павле Други 2000. године замолио за опроштај свега што су деца Католичке цркве „било где и било када учинила”. Општи опроштај је, дакле, формално исказан, али из СПЦ понављају да се српске жртве и даље ретко или никако не помињу у изјавама католичких великодостојника.
Нерешена питања у вези с догађајима из времена Другог светског рата два пута су се у последњем тренутку испречила сусрету поглавара СПЦ и Римокатоличке цркве. Када се чинило да је сусрет папе Јована Павла Други и патријарха српског Павла у Бањалуци 2003. године већ известан, све је отказано јер су организатори као место сусрета одабрали озлоглашени манастир Петрићевац, из којег је почео усташки покољ српског живља из околних села.
Патријарх Иринеј најавио је још 2010. године да ће на прославу 1.700 година од доношења Миланског едикта 2013. у Нишу бити позвани сви поглавари хришћанских цркава, што је подразумевало и долазак папе Бенедикта XВИ. Најава је тада поздрављена у Ватикану, али до сусрета није дошло.
Наиме, у јуну 2011. године, Бенедикт 16. се поклонио гробу Алојзија Степинца, приликом посете Хрватској, што је довело до тога да Свети архијерејски Сабор саопштида ће на прославу у Нишу бити позвани само православни поглавари. Не треба занемарити ни посету другог човека Руске православне цркве митрополита волоколамског Илариона Алфејева Српској цркви, исте године.
Он је, незванично, скренуо пажњу српским архијерејима да се руски патријарх још није састао с папом и да не намерава да то учини у Србији, као и да неће доћи на прославу у Ниш ако на њој буде и поглавар Римокатоличке цркве.
Митрополит Иларион, иначе, важи за једног од најискуснијих православних дипломата, као шеф дипломатије Руске православне цркве. С папом Бенедиктом XВИсастајао се више пута, али упркос побољшању односа, и Русија и Србија остају ретке православне земље на чије тле још није крочио ниједан римски папа.
Поглавар Римокатоличке цркве у свега неколико година, од 1999. до 2002, посетио је Румунију, Грузију, Грчку, Украјину и Бугарску. По устаљеној пракси Ватикана, претходно је добио позив већинске православне цркве, осим у Грчкој, где је Црква само навела да се не противи његовом доласку.Али га није званично позвала. Један од грчких услова био је и да папа по изласку из авиона прескочи још једну устаљену праксу: целивање тла.
Највећи ударац односима Србије и Ватикана несумњиво би донела канонизација кардинала Алојзија Степинца коју су хрватски извори при Светој столицинајавили за октобар ове године. Загребачки надбискуп Јосип Бозанић објавио је верницима да више нико и ништа не може зауставити да Степинац постане светитељ.
Српска црква и држава јасно су ставиле до знања папином министру спољних послова да би такав чин уназадио црквене и државне односе.
И патријарх Иринеј и председник Николић упутили су и званична писма тим поводом, адресирана на папу Фрању лично. Међутим, будући да је кардинал Степинац 1998. године већ проглашен блаженим, неизвесно је како ће „српска иницијатива” проћи. Односи Србије и Ватикана су, у том погледу, на стакленим ногама.
„За време Другог светског рата помагао је прогоњене и патнике”, пише о Степинцу хрватска „Википедија”.
„Од првих дана здушно је благословио стварање ’католичке државе’, како је он често називао НДХ”, наводи се у српској „Википедији”.
