Прочитај ми чланак
Иако се у последње време напади на мене своде углавном на оне вербалне, знам да Албанцима мало треба да измисле неки повод како би напали Србе. Зато увек у подсвести размишљам шта нам се све може догодити. Срећом, супруга је заокупљена кућним пословима, а деца су још мала, па не схватају какве све муке могу да нас снађу.
Своје стрепње од живота у потпуном албанском окружењу и неизвесности, отац Дарко Маринковић, свештеник Цркве Светог Николе у Приштини, скрива од супруге Милице (28), кћерке Анастасије (4) и сина Филипа (8). Прави страх за своју и безбедност своје породице током четворогодишњег службовања у овој цркви, осетио је, признаје, више пута.
– Ни недавно, током демонстрација албанских ученика после утакмице Србија-Албанија и инцидента са дроном, није било пријатно слушати узвике „убиј Србина“. Поготово што сам свестан да полицијска патрола у кућици надомак светиње не би успела да нас заштити у случају масовније најезде демонстраната – прича приштински парох.
Ни тада, каже, није стрепео за свој живот већ за своју породицу, која живи у изолацији црквеног конака са високом металном капијом на улазу и зидом који црквени комплекс одваја од околних објеката и непријатељски расположених комшија.
СПИСАК
– Од око 42.000 Срба, колико их је до 1999. године живело у Приштини, у граду, према мом списку, тренутно живи свега четрдесет и двоје Срба. Углавном су то стари и немоћни који живе у изолацији својих кућа. Навикли на живот у страху, они ретко излазе, али их ретко ко и обилази – опомиње свештеник.
– Осим једног старијег Албанца, од комшија ми се нико не јавља – каже отац Дарко Маринковић. – Углавном чујем да ме опсују, видим то по гестикулацијама из аутомобила, али не обраћам пажњу. Јер, када се вратим из Грачанице, где одвозим децу у вртић и школу, оставим ауто на оближњем паркингу, крај кућице у којој се налази полицијска патрола, попричам са полицајцима и уђем у кућу. У град ретко одлазим, а први Срби налазе нам се на око двеста метара. То је породица Николић, која живи недалеко до старачког дома и који су такође у изолацији своје куће, иако имају два студента.
Ни остали приштински Срби, по речима свештеника, не живе боље. Њих педесетак претходних петнаест година живело је затворено и са страхом од отвореног простора. Већина њих је стара и тешко покретна, док су други из мешовитих бракова. Зато недељом на службу долази свега неколико старијих жена, док о већим празницима на литургије долазе и православни припадници међународних организација, пре свега Румуни који службују у Кфору.
Отац Дарко, живот своје и породице свештеника ђакона Зорана Гођевца, који се пре два месеца доселио у парохијски дом, описује као живот у модерном затвору. Ипак, то не утиче на његове свештеничке обавезе и нада се да ће његова и упорност, и упорност преосталих Срба, призвати и остале расељене да се врате. Зато се моли за њихов и препород саме цркве која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, али је потом обновљена.
– Преостало је унутрашње осликавање за које очекујемо финансијску помоћ, јер су осим на јужном зиду остале фреске потпуно уништене – закључује приштински свештеник напомињући да судбину ове светиње и приштинских Срба дели и незавршени Храм Христа Спаса, у самом центру града, који се последњих година налази на мети напада Албанаца. Унутрашњост светиње која је саграђена 1998. године окрњена је јер су је Албанци својевремено претворили у јавни тоалет…
ПРОВОЦИРАЈУ И ДЕЦА
Уочи дана независности Албаније, када су по граду освануле албанске заставе, изађем у црквено двориште, а тамо један албански дечачић крај капије развио албански шал, гледа у мене и нешто ми неразумљиво говори. Упорно је стајао и махао шалом не реагујући на моје наредбе да се уклони одатле – прича отац Дарко, коме су вербалне претње одраслих Албанаца, али и деце, саставни део живота.
(Вечерње новости)
