Током 20. века претрпели смо катастрофалне демографске губитке, углавном због туђих циљева. Политичке елите су неразумно жртвовале људске ресурсе и национални идентитет.

Ср народ је у ратовима у 20. веку претрпео страдање које се граничи с геноцидом, али озбиљан попис жртава почео је тек на стогодишњицу Великог рата. Иницијативу за овај цивилизацијски посао, који је већина других народа обавила, дао је Музеј геноцида у Београду који, парадоксално, нема изложбене просторије. Не постоји место на коме се може видети приказана целокупна слика српских страдања у 20. веку, која су почела Првим балканским ратом када је „освећено Косово“, а завршила се НАТО агресијом 1999. после које су међународне војне снаге преузеле управу над Косовом и Метохијом.

– Срби нису свесни колике су жртве поднели, јер их нису ни пописали ни анализирали разлоге страдања, због чега је политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке – каже проф др Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја геноцида.

– Због тога стално трпимо нове жртве, не само у ратовима, већ и у миру. Поразан је губитак младих људи који се одричу идентитета, нарочито оних који се иселе у иностранство.

Циљ пописивања жртава није добијање баналне цифре, већ развој свести да су страдале стварне особе, а не бројеви. То подразумева и размишљање о смислу и последицама тог жртвовања.

– Попис жртава значи суочавање с грешакама политичких елита које су неразумно жртвовале људске ресурсе и идентитет српског народа за туђе циљеве – каже др Ђурић.

– Прича о жртвама није оправдање дефетизма. Нисмо једини народ који је трпео, погледајте Јевреје, Русе, Пољаке, Немце. Срби су показали кроз историју изузетну виталност и кад извучемо поуку из старих страдања, сигуран сам да ћемо моћи да се регенеришемо.

Саговорник „Новости“ подсећа да је време од пада средњовековне државе испуњено многобројним ратовима и сеобама. У њима је српски народ је подносио огромне губитке, било кроз физичке жртве, било претапањем у друге нације, али да га то није уништило јер је постојала духовна елита која је чувала националну свест.

– И после неколико векова борбе и губитака остало је довољно Срба да у устанцима на почетку 19. века обнове Србију – каже др Ђурић. – Ни обновљена држава није живела у миру и благостању, већ је непрестано морала да се бори за ослобођење све до коначног међународног признања 1878. на Берлинском конгресу. Дакле, жртве су и тада подношене, али је политика државне и друштвене елите била таква да се Србија обнављала и напредовала.

Саговорник „Новости“ наглашава да је крајем 19. века српска елита поседовала свест о важности просвете за успех нације. Слала је талентоване младе људе у иностранство да би се образовали. Они су се враћали у земљу и због високе националне свести и због тога што им је држава давала послове и могућност да напредују.

– О томе говори чињеница да официри школовани у време краља Милана Обреновића добијају битке у балканским ратовима и Великом рату – каже др Ђурић.

– До преокрета долази кад се српска политичка елита заноси југословенском идејом после повратка Карађорђевића на престо. По њој је Србија требало да поднесе терет уједињавања Јужних Словена. Управо то се и десило у ратовима од 1912. до 1918. године.

Монографија о балканским ратовима наводи да је Србија 1912-1913. имала 82.800 војника избачених из строја. Од тога је 22.000 погинуло или умрло у Првом балканском рату, а 31.800 је страдало у Другом. На мировној конференцији после Великог рата је изнет податак да је Србија изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва из 1914. у које је било укључено и оно с територија добијених у балканским ратовима.

– Према статистици прављеној за Версајски мировни уговор Србија је, без Косова и Метохије и Македоније, у рату изгубила чак 43 одсто становништва – наглашава социолог др Слободан Вуковић.

– Одмазда непријатеља, односно пљачкање и малтретирање Срба, почев од пребијања, преко крађе и паљења имовине, изнуравања од глади и затварања у концентрационе логоре, чак и малолетне деце, чињено је не само у Србији него на свим територијама на којима су Срби били насељени.

Србија је у рату 1914-1918. имала толико жртава да дословно није могла да обележи све њихове гробове.

– Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак – забележио је историчар Васа Казимировић. – Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника.

У опустошеној Србији су се после 1918. могле формирати „читаве дивизије“ од тешких инвалида, а око 500.000 малишана остали су сирочад без храниоца. Тако велике жртве, у поређењу с бројем становника није имала ниједна друга држава.

– Велике губитке имала је Србија и у цивилном становништву: 845.000, рачунајући у тај број и жене и децу – наводи Казимировић.

– Од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота. Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су 1.511.415 људи.

Србија, победница у рату, у заједничкој држави је доживела судбину поражене стране. Њене жртве су од стране хрватских политичара јавно омаловажаване. Велики српски научник и разочарани Југословен Слободан Јовановић је прекасно констатовао „да су се у заједничкој држави Срби одмах национално демобилисали“, док су се други одмах национално мобилисали.

– Кривци за такво стање били краљ Александар и политичка елита српског наорда која се листом окренула ка југословенству – каже др Ђурић.

– Политика краља Александра подразумевала је и престанак пописа српских жртава, јер би се одмах видело да су њихов највећи део одговорни народи с којима се Краљевина Србија ујединила, првенствено Хрвати. То се поновило 1945. кад Брозу није било потребно отварање теме о злочинима над Србима у НДХ „јер би у том тренутку револуција пукла“, како је говорио угледни југословенски историчар Бранко Петрановић. Опет би се испоставило да је апсолутна већина жртава из српског народа, а апсолутна већина злочинаца из хрватског народа.

Одлуком највишег југословенског комунистичког руководства убрзо по окончању Другог светског рата прекинут је рад Државне комисије за испитивање ратних злочина и зазидане су јаме у које су усташе бацале Србе, а ископавања у логору смрти у Јасеновцу заустављена су малтене чим су започела. Десетине хиљада жртава „дивљих чишћења“ у Србији донедавно нису смеле ни да се помену. Хрватски историчари у СФРЈ су израчунали да је у Другом светском рату укупно погинуло око 530.000 Срба, док су новији српски подаци далеко превазилазили милион жртава.

– Кад се 1988-89. поставило питање отварања јама и цивилизоване сахране невиних српских жртава букнуо је нови рат – каже др Ђурић.

– Страна која деценијама није дозвољавала да се тај чин достојанствено и људски обави реаговала је агресивно, јер је знала више о српским жртвама него Срби. Показало се да је и српска елита деведесетих манипулисала тим жртвама и поново их стрпала под тепих кад јој нису биле потребне. Историја нас учи да кости под тепихом никад не мирују. Зато је неопходно да се српским жртвама понесемо као други цивилизовани народи и из њиховог страдања извучемо неке поуке.

ЖРТВОВАНА БУДУЋНОСТ

Проблематично је тумачење жртвовања Срба за заједничку државу чија је концепција била потпуно супротна ономе шта је српској држави и народу требало, сматра проф. др Вељко Ђурић:

– У нову државу Србија улази са 400.000 војника мање, а знатан део тих репродуктивно способних мушкараца је страдао не остављајући потомство. То је била физичка сеча српског народа која се драстично види и у потоњим генерацијама. Пашићева влада жртвовала је и 1.300 каплара, дечака без икаквог искуства, будућу елиту државе. То се касније тумачило као подстрек јачању морала српских војника. Али може да се тумачи и као злочин политичких власти које су жртвовале будућност нације.

(Вечерње новости – Борис Субашић)

Ознаке: Борис Субашић, геноцид, злочини над Србима, Први светски рат., српска историја