Прочитај ми чланакПовод за овај текст јесте књига „Како су Црби изгубили век”, као и полемика између уваженог аутора Борисава Јовића и заљубљеника у тековине дела Јосипа Броза Тита. Полемика ме је мотивисала да прочитам књигу. Повод за текст је и интервју Косте Николића ,,Политици“. Мени никад није било јасно зашто наш народ тешко препознаје важне историјске тренутке и зашто током читавог прошлог века није имао политичку и интелектуалну елиту дораслу изазовима пред којима се налази.
Сматрам да Срби нису изгубили 20. век, већ памет у том веку. Били су поводљиви за идејама за које се показало да су против српског националног интереса. Лакомислено су заборављали жртве поднете ради слободе народа и државе примењујући непроверене идеје које су нам доносиле штету. Српски народ олако изједначава опроштај и заборав, иако опроштај пре свега значи да не желимо да имамо мржњу према ономе који нам је нанео патњу, а заборав означава немарност према самом себи и својој прошлости.
Срби су често спремни да све туђе сматрају бољим од сопственог, па своју традиционалну гостољубивост лако претварају у полтронство. Постали су лакомислен народ који не учи на својим историјским грешкама, пошто погрешно сматра да опрашта заборављајући и због тога грешке непрестано понавља.
Срби су у 20. веку били поводљиви за идејама за које се показало да су против њиховог националног интереса.
Основ губитка властите државе догодио се 1903, после дворског преврата у којем је у крви свргнута династија Обреновића, да би на њено место дошла династија Карађорђевића. Од тада је развијена национална трагедија колосалних размера која је узроковала све потоње догађаје.
Обреновићи су водили одмерену спољну политику која није ништа друго него политички реализам и праћење стања у међународним односима. Ослањање на Аустроугарску било је у складу с начелима реал-политике. Кад је смењена династија, промењени су и спољнополитички приоритети. Изабрани су и други стратешки савезници, уместо Аустроугарске – Британија и Француска. Колико је био правилан избор савезника видело се по томе што Француска није хтела да евакуише српску војску на Крф све док руски цар Николај није тим поводом запретио Паризу ултиматумом.
Стварање Краљевине СХС је такође било важно француским политичким круговима који су је сматрали битном кариком у својој глобалистичкој политици. Ми можемо да имамо разна мишљења о Краљевини СХС, али чињеница је да Хрвати њу нису прихватили. Заједно са КПЈ од Дрезденског конгреса 1928. радили су на њеном разбијању. Атентат Пунише Рачића на Стјепана Радића искоришћен је потом као аргумент за србофобију. Да није било заједничке државе са Хрватима не би било ни покоља, ни Јасеновца.
Пуковник Ваухник био је врхунски обавештајац и војни аташе Краљевине Југославије у нацистичкој Немачкој. Предлагао је армијском врху да се пуч изведе тек после напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Међутим, официри који су извршили пуч нису имали осећај за историјски тренутак.
И 1989, на крају Хладног рата, политичка елита Срба прекасно је препознала погубност антисрпског пројекта званог југословенство инсистирајући и даље на комунистичкој идеологији, што је српски народ довело у још тежи положај.
Масовни одзив Срба расположених да 5. октобра спроведу револуцију родио се у вери да је разлог свих њихових невоља Слободан Милошевић. Заборавили су да претежни део одговорности не сноси сам Милошевић, већ неспособност елите да дефинише национални интерес и да учи из прошлости, како своје, тако и туђе.
Срби већ седамнаест година верују и да иду у ЕУ, а у ствари не увиђају да се ЕУ распада. У јавности је омиљена прича пред сваке изборе да ће да нам сване, да потече мед и млеко. Међутим, ако је Унија почела да се распада, док Србија доспе у њу ЕУ ће заиста да се распадне.
Пропадањем које траје већ 17 година Србија ризикује да изгуби цео 21. век, али то не чуди јер од 1903. српски народ нема на власти елиту која би водила рачуна о националном интересу. Паметни и честити људи се не баве политиком. САНУ постоји ради себе саме, а не ради народа.
Политичка и интелектуална елита треба да спозна трагичне грешке из прошлости, да из тога извуче одговарајуће поуке за будућност, што је предуслов опоравка и обнове.
Изгубили смо 20. век, али прошлост не можемо да променимо. Дискусија о узроцима наших трагедија треба да води ка консензусу о томе какву будућност желимо и шта смо ради ње спремни да учинимо.
Магистар међународних односа
